U Vikipediji piše – “Проја је кукурузни хлеб. Често се меша са пројаницом или пројаром. Проја се прави од крупно млевеног кукурузног брашна, соли и воде. Пројаница поред кукурузног има и пшеничног брашна и најчешће се прави са сиром и чварцима. Остале пројанице су са јогуртом, паризером, краставцем, сувом паприком и многи други.”
Povod da zavirim u literaturu zarad razjašnjenja značenja samog pojma proja, jeste jedan recept , povodom kojeg smo konstatovali da danas gotovo svaka kuća ima sopostveni način pripremanja ovog, slobodno bi se moglo reći i kompletnog obroka. Mada,činjenica je,mnogi proju služe i umesto hleba uz kuvani kiseli kupus, uz pasulj, uz neke vrste prženija…
U mojoj kući proja se jako dugo uopšte nije spremala. Bila je pojam za sirotinjsku hranu i ja sam mislila da se to jede samo u krajnjoj oskudici.
Kada sam je probala, na više mesta, pa dobila i recept za ono što se nazivalo projom, počela sam i sama da je pravim.
Otac se dugo opirao da je uopšte i proba. – Ja sam proju jeo kada je moralo da se jede, jer drugog nije bilo. Sada , Bogu hvala , ne moram i ne iznosite to ispred mene- govorio je,dok ga nekako nismo prevarili da je proba.
– Ovo nije proja, ovo je torta, prozborio je već posle prvog zalogaja. I od tada se proja vratila na velika vrata u njegovu kuću . Naravno, ne onu seosku u kojoj se oskudevalo u svemu ako si želeo nešto da stekneš, nego u ovu, drugu koju je napravio od kako je došao u grad.
I zaista, proja je pretrpela mnogobrojne metamorfoze do svojih današnjih izgleda. Mislim, čak sam sigurna, da ne bi danas bila ovoliko popularna kada bi se njeni sastojci sveli na brašno, ma i da je ovog časa stiglo iz vodenice, i na toplu vodu i so.
Znam da mnogi za proju koriste i pšenično i kukuruzno brašno, neki u odnosu jedan prema jedan, drugi s malo više kukuruznog. Opet, čitala sam i recepte po kojima se proja pravi samo od pšeničnog brašna. Što je, po meni, obična pogača s praškom za pecivo.
Neki umesto vode za pripremanje proje koriste mleko, jogurt ili mešavinu jogurta, pavlake i kiselog mleka, a drugi kiselu vodu.
Neki u proju ne stavljaju ništa od dodataka, posebno kada nije namenjena za doručak ili večeru, nego kao zamena za hleb uz kupus ili prebranac.
Jedni dodaju susam i ostale semenke, u kombinaciji više vrsta ili samo jedna, neki dodaju mlad ili tvrd sir, neki onaj sitan, drugi krupan, pa ga izmrve, jedni dodaju proprženi praziluk, seckanu salamu ili slaninu ili čvarke, drugi blitvu ili spanać. Skoro sam videla i recept po kojem se u smesu za proju dodaje koja kašika ajvara.
I da ne zaboravim – moj recept za proju, koji se od drugih iz moje sveske, zove Momirkina proja, po prijateljici od koje sam ga dobila – viljuškom umutiti tri jajeta (ja ponekad stavim jedno celo i jedno ili dva belanceta, a žumanca bacim), sipati tri šoljice mleka (u poslednje vreme stavljam polumasni jogurt), jednu ipo šoljicu zejtina, kašičicu praška za pecivo, kašičicu soli i na kraju 200 grama projnog brašna. To je osnovni recept za vazdušastu proju, koja može biti i tvrdja, ako takvu više volite, kada dodate još 50 do 70 grama projnog brašna. Sve zavisi od gustine koju želite da postignete, a svaka je vrlo ukusna.
Dodaci
- jedno 100gr sitnog sira, kojem ponekad dodam i malo seckane blitve ili spanaća,
- šaka susama ili izmešanog semenja susama, suncokreta, stucane i propržene golice, lanenog semenja ( doduše, kažu da ovako dodato nema nikakvu energetsku vrednost)…
- šaka seckanih suhomesnatih sitnica, od šunke i čajne do slanine i pečenice,
- šaka čvaraka,
- pola seckane crvene i pola zelene paprike, kolko da dekoriše i zamiriše……
Meni je proja najlepša kada se peče u što većem plehu, da bude jako tanka i s puno okrajaka, a neki vole da bude debela par santimetara. U poslednje vreme proja se peče i u kalupima za mafine, pa svaki komad bude lepo zlatnožut i hrskav.
U svakom slučaju, kako god da je spremljena i koje god dodatke da ima, proja je daleko zdraviji obrok od svake vrste, ma i najukusnijeg peciva iz prodavnica brze hrane.
Izvor: negoslava.blogspot.com
