Glumac treba da „služi“. Kome? Umetnosti. Bertolt Breht, Da, istinski glumac ima samo jedno vrhunsko božanstvo – muzu Taliju.
Političari i puk (parafraza) često ne umeju da gledaju umetnost i da misle o njoj. Niti da misle o vremenima, prilikama, u kojima nastaje delo.
„Ono što današnje oko iznenađuje kao veoma humoristično, verovatno je bilo načinjeno s namerom da se gleda vrlo ozbiljno. Kad bismo samo znali kontekst u kome ovi glumci igraju uloge!“ Podučio je Horst Waldemar Janson u svom klasičnom delu Istorija umetnosti.
Kada bi bar ovu prostu činjenicu znali političari, članovi oligarhije, koji ovih dana jarosno obasipaju pretnjama, otrovnim sekretom, duboko i u osami bi se postideli samih sebe. Ali, političarima, duboko samopreispitivanje nije svojstveno. Oni su ekstrovertno okrenuti ka spoljašnjoj banalnosti (jer život i jeste ponajčešće, u svojim manifestcijama, banalan), jer su sebi dali nalog da uređuju „svoje“ nacione, zajednice, plemena, društva…
KOMANDNA PRIRODA: A nalog,kao svaki nalog ima komandnu prirodu. Komanda, dalje, podrazumeva poslušnost onoga kome se komanduje. Retki su u istorijskom pamćenju, političari koji su razumevali život zajednice iznutra u svom njegovom bogatstvu i previranju. Ne, većina među njima povazdan jure za senkom imperativnog autoriteta i nikada, ga, naravno, osim u uobrazilji, neće dostići i dohvatiti. Jer, to za čim bez daha jure je tek sablasna izmaglica. Dok, obrnuto, umetnici, osim onih spremnih da se sviju pod autoritetom, su nesalomivi i nedodirljivi. Ne zato što su jaki i silni, već zato što je sâmo stvaralaštvo nesalomivo, što je stvaralački čin nesalomiv – inače to ne bi bio umetnički čin. Mada, kada je reč o autoritetu i stvaraocu, valja dodati da iskreno ili tek koristi kakve prihvatanje suprematije autoriteta nije bilo strano mnogim velikim stvaraocima (Knut Hamsun, Martin Hajdeger, Pirandelo, Dziga Vertov, EzraPaund, Sergej Ejzenštajn, Benedeto Kroče…, da ne pominjemo stvaraoce s ove naše strane). Alaster Hamilton beleži: „Čak je i razboriti Benedeto Kroče bio impresioniran Musolinijevom ličnošću, kad ga je prvi put video na nekom fašističkom mitingu u Napulju, ubrzo posle Marša na Rim. Kad ga je Luiđi Ruso, koji ga je pratio, zapitao da li nalazi da je Musolini histrioničan, Kroče je odgovorio da svi političari moraju biti glumci, a da se Musolini čini osobito dobrim među njima. Niko nije mogao reći za Musolinija da je beznačajan, kao što je to Špengler rekao za Hitlera.“
Ali! I stvaralački čin tih i takvih podobnih stvaralaca je ipak – slobodan. Evo, Mihail Šolohov. Dobitnik je skoro svih sovjetskih nagrada za književnost – dakle, boljševičkih. Dobitnik je Nobelove nagrade (poput rečenog Knuta Hamsuna). Ali, dok je stvarao, nije ga za ruku vodila kompartija, već su ga za ruku pouzdano držale čak tri muze: Melpomena, Kaliopa i Klio. Setimo se reči Jovana Skerlića o tome da je umetnost skroz-naskroz neodvojivi deo života ljudskog: „Šekspir je pisao i sam igrao svoje komade za mornare u malim pozorištima engleskih pristaništa, Molier je igrao punih deset godina izvesan broj svojih komada po palankama cele Francuske. Osobina je velikih dela da ih podjednako voli i prost čovek iz naroda kao i čovek sa jakom duhovnom i književnom kulturom. Naše narodne pesme stvorila je nepismena seljačka masa, one su bile duhovna rana celoga našega naroda…“
Ali vlast, naročito ona nepouzdane demokratičnosti, umetnost vidi, kako bi rekao Ludvig Gic, kao lagodnu radoznalost i kičersko uživanje koji se povezuju međusobno na najsrećniji način.
„Radi se o antropološki istom supstratu doživljavanja koji se aktivira kako na području senzacionalnoga tako i na području kičerskoga (dokaz: senzacionalistička štampa i ilustrovani časopisi): sklonost ka dirljivosti, koja na svoj kvazi-estetski način hoće da uživa.“ Takvo uživanje u kiču (naročito prikazanog u medijima) dovodi do „poželjog“ stanja čovekovog sa stanovišta političko-partijskog interesa i nauma. Tu pojavu Edgar Moren naziva vrstom katalepsije, tj. fizičke i psihičke imobilnosti, nepokretnosti, bezvoljnosti, utrnulosti. On objašnjava da običan čovek, rastrgnut između nevolja i životnih očekivanja, sa jedne strane, i stvarnosti koja ništa ne pruža, sa druge, zapada u kataleptičko stanje otupelosti, klonulosti… On je u idealnom „stanju“ sa gledišta režima, jer „ne može ništa da promeni“, „njegov glas niko ne čuje“, „njegove muke nikoga ne interesuju“…, te povazdan sedi i stapa se sa televizorom i limenkom piva.
Njegove bojazni o sopstvenoj nemoći, su najčešće, tačne. No, pretpostavimo, njegov odlazak u teatar, s vremena na vreme, susret sa umetnošću, može i kod njega da lagano budi zanosnu radoznalost, užitak, otvara mala pitanja… Za početak povratka u život, sasvim dovoljno. A glumci i teatar itekako mogu i umeju da isceljuju, zabavom, smehom, plakanjem, dramom… da pomognu da se, pred našem umornom i bezvoljnom čoveku otvori neki pendžer mali ka avliji, kapiji, komšiluku, sokaku, ulici, mahali, kvartu, svome selu i gradu… I putovanje ka životu (slobodi potištena čoveka) je već postalo neugasiva potreba. E, tada kada političar ili koji buržuj kažu „ovo smo i mi i publika zamislili drugačije, mi, nа primer, hoćemo eleganciju, lakoću, uzdržanost, predmetnost – teatar ćе naivno odgovoriti, kažu Breht i, sa njim, verovatno naš čovek: ‚Dragi gospodine, strasti koje vi najvolite nе nalaze se u grudima nijednog smokinga.‘ Као da se i jedno Ocoubistvo (drama Brehtovog prijatelja Arnolta Bronena – prim. moja), ne bi moglo igrati elegantno.“
A koliko tek nadmeni, drski, otuđeni političari ne znaju značenja pojmova koje slavodobitno uzvikuju ne bi li umrtvili i umetnost, u našem slučaju glumište, ne bi li od umetnikâ načinili sebi bezlične činovnike je začudno i burleskno.
DUBINA NEZNANJA: Evo, često će, sada u hajci na glumce, za glumce ti nadobudni političari-neznalice sladostrasno, s visine, reći da su oni obične dvorske lude ili dvorske budale. I time pokazali dubinu svojih ponora neznanja. Evo malo besplatne poduke. Dvorska luda ni u čemu ne sliči skromnoj budali sa novokomponovanih saborišta ili na birtijaškom orgijanju. Poreklo dvorske lude se može pratiti još od vremena Haruna-al-Rašida (od VIII veka) i do nadahnute lude u keltskoj i tevtonskoj legendi. Da dvorska luda nema ništa zajedničko sa rijaliti budalom kazuje i to da su oni smeli, za razliku od vlastele, da budu počesto slobodni satiričari na dvoru. One su i u drami često nosioci društvene satire. Ukratko, od stare Atine do danas. Oni jesu zabavljači, ali tako da diraju i uznemiruju savest moćnika (kao i svi umetnici). Otuda neretko sledi katarza iza njihovih reči i njihovog komedijašenja.
Zašto se u prastara vremena grade amfiteatri i pozorišta? Uporedo sa palatama. Sa gradovima. Zato da glumci u stanju dramskog ekstazisa, ushita, stanja najvećeg zanosa, dodirnu ljudsko u posmatraču, slušaocu, čitaocu… I to ono unutarnje tajnoviti mesto. Zato svaki satrap, svaki drumski siledžija poteže kamdžiju na glumca – od tada do danas. Jer ga glumac, čak i ne pominjući ga, podseća da je odustao od čovečnosti. Otuda halabuka i kletve na glumce, pa tek onda, da, tek onda zbog njegove „vidljivosti u javnosti“. Jer, ovde estetika (a ne puka vidljivost) postaje sudija. Sasvim objektivan i strog. Nepodmitljiv. Više od svakog tzv. nezavisnog sudstva i sudija. Ne znaju hajkači to, ali osećaju, instinktom, nikako umom ili dušom. Pa kreću u lov, klevetničku hajku, sa vernim, podobnim, disciplinovanim hajkačima pred sobom. A hajka gospodska. U svili i kadifi, uz trube, na rasnim atovima ili u skupocenim džipovima. Uzgred, nije li grupaški lov na nepodobne i neposlušne zabava svakojake oligarhije? Od kad je veka, pa do današnjeg dana?
A tek je koještarija kada političari zlobno i sitničarski atakuju na glumce „koje plaća država“, a oni tako „nezahalno“ neće da služe vlastoršcima. Već i vrapci na grani znaju – umetnike i sve one delatnike od javnog značaja plaća narod, a država (često samovoljno i neodgovorno) monopolizuje distrubicuju tog narodnog bogatstva. Ne znaju naši vajni vlastodršci da su mecene uzimale u zaštitu umetnike, plaćali ih u plemenitoj nameri – da umetnici budu slobodni stvaraoci i, tako, prosvetitelji i iscelitelji narodnog duha. Evo i ovo. Kraljica Elizabeta I Tjudor, kraljica Engleske i Irske, je uzela u zaštitu Šekspira i njegov Glob teatar. I nije zaštitila samo Šekspira. A posle njene smrti, umetnike i umetnost je u zaštitu uzeo kralj Džejms I. Šekspir je, uživajući zaštitu suverena slobodno ispevao evo ove stihove:
Za ime boga, sedimo, pričajmo
Žalosne priče o smrti kraljeva.
(…)
U šupljoj kruni smrtne glave kralja
Smrt ima dvor svoj. Tu sedi stara smrt,
Ruga se kraljevstvu, kezi raskoši,
Daje mu predaha da u kratkoj sceni
Kraljuje, straši, ubija pogledom,
Ispunjava ga taštom sujetom
Da je to telo naše – taj zid nam života –
Od tuča; a kad se zadovolji tim,
Probuši najzad malom čiodom
Zid njegovog zamka, i – zbogom, moj kralju!
Ovako, besomučno atakovanje na glumce će imati samo jednu bednu posledicu. Bardovi našeg teatra, uz druge stvaraoce, će ostati u narodnom pamćenju zadugo posle njih. A naganjači njihovi će satrunuti u memli i sutonu vremena. Imena njihovih, osim tu i tamo po zlu, nikada se sa poštovanjem pominjati neće. Pamtimo po zlobi bes kralja Milana koji je naredio da Nušić bude utamničen. Ne pamtimo imena sudija, žbirova i apsandžija Nušićevih. Onoliko koliko pokolenja sa ushitom pamte Nušića i uživaju i uče se životu uz njegovu satiru, toliko njegove polit-aspadžije guta memla zaborava i sramote. Političari, poslednji je čas da stavite prst na čelo i da ne sikćete na stvaraoce, koji nam neuporedivo više trebaju od vas.
Političari silni, otvorite svoje stegnute pesnice i – aplaudirajte glumcima, ma kako vas ružili. Njihovo je da vas ruže, a vaše je da ih slušate i uživate u njihovoj umetnosti. I da gledate, učite i uživate u Šekspirovom Ričardu drugom, gde su zapisani gore navedeni stihovi. Vašeg i našeg dobra radi.
Dakle, čujmo poziv glumaca gledaocima, uz njihov naklon – od antičkog amfieatra do današnjeg teatra: Plaudite cives! Aplaudirajte građani!
