Dino Merlin. Dobrodošao u carski Grad Niš. Bili smo uporni u čekanju i eto, isplatilo se. Dobar je ovo dan.
Dobar dan Srbijo, Dino je došao u moj grad. U grad Niš. U mesto mog rođenja. Danas nam hrle i hiljade drugih iz svih krajeva Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine.
Koncert je raprodat, info sa zvaničnog sajta organizatora. Homofobi, ovaj tekst nije literatura za vas. Vi nemate literaturu i nije vam potrebna. Vi ste, pak, literaturi potrebni, jer je crna komedija uvek bio zgodan, a edukativan žanr.
Obraćam se samo ovima koji vole Dina.
Jel da da je ovako:
Kada se svadbuje, slave rođendani, punoletstva, penzije, rastanci i sastanci i sve ostalo što se da obeležaviti u kafanama, bircuzima, restoranima i najfensi mestima u našim krajevima, šta rade mrzitelji: da li, demonstrativno napuste objekte kad počne „Danas sam ok“ ili „Kremen“ ili „Kad zamirišu jorgovani“? A ne…..Tad im nije gadno. Tada se lumpuje I sve je samo muzika. Pa jeste, ali ju je stvorio nas voljeni – Dino, a njihov omraženi – Dino. Dva u jedan.
Elem, ponavljam, Dino Merlin je u Niš došao posle 42 godine karijere. Bolje ikad nego nikad.
Gledaji taj ludački raspon od 1983. godine do danas i shvatam da je nemoguce apsorbovati tu grandioznu retrospektivu u stih, u red, u priču, a da me ne ubije prejaka reč. U tom periodu od 42 godine, mi smo živeli u nekoliko država čijih se imena ne sećam precizno, ali se veoma jasno sećam SFRJ i toga da me roditelji nisu vaspitali da delim nacionalnosti na dobre i na one druge. Nakon muzički zlatnih osamdesetih kada se pojavio i Merlin, pa je zajedno sa jos nekom rajom svrstan s grupom u u tzv. partizanski rok, sećam se da smo se kao ljudi i države kontinuirano raspadali i raspadali uz: granate i sirene, Mirelu i Šizelu, zavežljaje ili traktore za beg, zatvaranje fabrika, ludačke privatizacije, svaka nacija je hrlila u svoje pribežište pravog i jos vise lažnog patriotizma, a da je proces propasti bivao uvek veoma uspesan i veoma dosledan.
Političari su crtali karte, a obični ljudi su gubili kompas u svojim pokidanim životima, skupljajući klikere, lutke i stripove Alana Forda, jer za ostalo nije bilo mesta.
Ostatak je završavao na zgrarištima sećanja, u ruševinama sankcija, pod granatama rasutim po Balkanu, a ko je imao sreće, u tzv. domaćinskim kućama imao je za embargo kolač u tim, nadasve, kokuznim vremenima, kako nam je pevao Dino, deceniju ranije, tada kao frontmen grupe Merlin.
Uspomene o zajednistvu i suživotu trebalo je izbrisati zauvek. Delila su nas 434 km…. i manje. Delili su nas drugi, nas nepodeljene u nacionalnostima, kilometrima i teritorijama. Na Balkanu su vladali okoreli principi uništavanja, a nicali su novi muzički pravci, pri čemu i najgori šund osamdesetih danas dođe kao čist evergrin, da ironija bude veća.
Nakon svih podela, stali smo u državice od po 2-3 oveća grada, jer su ostali zauvek otišli. Sada smo region. Sada smo kobajagi sve, a u to sve nema Bog zna sta da stane, osim novih podela, na žalost.
Pozadinu tuge na liniji dešavanja u Bosni i Hercegovini i Srbiji istraživala sam i kroz dela Ive Andrića, Elvedina Nezirovića (nagrada „Stevan Sremac“ za najbolju proznu knjigu u 2019 godini) , Bekima Serjanovića, Meše Selimovića i Lane Bastašić, Emira Kusturice i Neleta Karajlića. Skontala da svako svoju tugu ima.
Tugu za poštovati.
Tugu za poštivati.
Tugu.
Ali:
Vakat je buđenje u 21.veku.
Vreme je za buđenje u 21.veku.
I odem ja na koncert Stonsa ili Gansa, ali se time Dino ne potire.
Dino se podrazumeva.
Baca emociju u oči. U mozak. Pa ko izdrži, izdržao je.
Na kraju, pošteno:
Jel Sarajevo gde je nekad bilo?
Jel Niš gde je nekad bio?
Jesam li ja gde sam nekad bila?
Jesmo li svi gde smo nekad bili?
Nismo, ali svaki dan je nova šansa za iskorak ka boljem.
I…. Danas sam ok.
Ne. Danas se osecam bolje i danas mi sunce sja.
Dino, dobar je ovo dan.
Dobrodaošao ti nama u Niš!
Grlimo te!
Sve ostalo je probeharalo, odavno.
Idemoooo!
