Nastanak i razvoj etike produkt je progresivnog razvoja ljudskog društva. Utvrđivanje etičkih normi usmereno je ka dopunjavanju i učvršćivanju odgovarajućih zakonskih propisa, ali mnogo češće i u mnogo većem obimu, propisa koji nisu obuhvaćeni zakonom, a odnose se na uređivanje određene delatnosti kroz delovanje uglavnom pojedinca, ali i čitavih organizacija.
Etika u lovstvu je od izuzetnog značaja za razvoj lovačke kulture i tradicije, ali i celokupne delatnosti lovstva. Etičke norme u lovstvu nisu konačne, jer se lovačka kultura razvija naporedo sa tehničkim i tehnološkim razvojem društva, ali su univerzalne i uvek usmerene ka uravnoteženom i održivom razvoju „koji zadovoljava naše sadašnje potrebe i ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje“. Usled sve većeg pritiska ljudske delatnosti na prirodu, poremećenih ekoloških odnosa, ugroženosti populacija divljih životinja i njihovih staništa, a naročito mogućnosti zloupotrebe moći čoveka/lovca u odnosu na prirodu, postojanje i poštovanje etičkih merila u lovstvu, koja su pritom veća nego ikada u istoriji, je sve neophodnije.
Etika u lovstvu definiše načine za moralno ponašanje i odnose lovaca i lovačkih organizacija prema prirodi/staništu divljači/lovištu, divljim životinjama, lovcima i drugim učesnicima u lovu, lovačkim psima, lovačkom oružju, municiji i opremi za lov, a naročito prema divljači u lovu, pre, za vreme i nakon odstrela. Velika većina etičkih normi odnosi se na ličnu odgovornost pojedinca, sa akcentom na razvijanje samokontrole i nekog vida suzdržavanja od reagovanja na provokacije koje su u suprotnosti sa lovačkom etikom.
Etički kodeks lovaca Srbije pokriva kroz svoja 44 Člana većinu situacija u lovu. Poznavanje propisa Etičkog kodeksa jedan je od delova stručne obuke za polaganje lovačkog ispita, tako da lovci od samog početka poznaju pravila ponašanja u lovu. Ipak, u realnim situacijama, u lovištu, na lovačkim skupovima, odredbe Etičkog kodeksa se neretko zaboravljaju, što često ugrožava stanište divljači, samu divljač, održivo gazdovanje, ali i, što je nažalost uvek na poslednjem mestu, ugled i čast lovca pojedinca i lovačkih organizacija. Da bi se ovo izbeglo, valja se podsetiti još jednom nekoliko odredbi Etičkog kodeksa lovaca Srbije (Lovački savez Srbije, 2004), koje, reklo bi se, najviše treba da se poštuju, iako se i najčešće zaboravljaju:
- Član 7.: „…U lovu najpre treba prosuditi šta SMEMO, a ne šta možemo činiti.“
- Član 11.: „…Lovac treba uvek da lovi lovački ispravno i pri tome treba da kontroliše sam sebe…U lovu, kada se lovac dvoumi o pravilnoj odluci, uvek odlučuje U KORIST divljači.“
- Član 20.: „Lovac, svoju pripadnost lovačkoj organizaciji, obeležava i nošenjem lovačke odeće…Lovac u lovu nikada ne nosi uniforme: vojnu, policijsku, vatrogasnu i dr. niti maskirno odelo…“
- Član 21.: „Lovac treba da bude časna ličnost, primernog ponašanja, sa odgovornim odnosom prema prirodi…Lovac treba da bude moralno nezavisan od svog socijalnog položaja i od prilika u društvenoj sredini.“
- Član 23.: „…Lov i ulov divljači su lični i intimni, jer se odnose samo na divljač i lovca i zato NE SPADAJU U JAVNOST.“
- Član 28.: „…Lovac je dužan da redovno i stalno usavršava stručno znanje. Svoje znanje i iskustva lovci prenose na mlađe lovce, koji treba da poštuju iskusne i ugledne lovce i da uvažavaju njihove savete.“
Nakon svega navedenog, savet svim kolegama lovcima je da se u narednom periodu podsete odredbi Etičkog kodeksa lovaca Srbije, a naročito Lovačke zakletve, te da se ponašaju u skladu sa njima. Promene u društvenoj svesti i napredak koji je sa njima skopčan dolaze sporo, ali uvek počinju od pojedinaca. Za početak, najmanje što možemo da uradimo je da mi budemo taj pojedinac.
