Pred našim očima se dešava naopak i tragičan otpor smrti, ne lečenjem i disciplinom, već kukavičkim omalovažanjem njene strašne moći

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp
Prof. dr Đokica Jovanović privatna ahiva

Takozvano narodno veselje o Srpskoj novoj godini, koje organizuje i zakazuje vlast, u vreme razobručene i nesavladane epidemije nije ništa drugo do koncert Danse Macabré. U poznosrednjevekovnim italijanskim i istarskim prikazima Mrtvačkih plesova mrtvi i živi, u zajedničkom plesu, međusobno razgovaraju. To je alegorija na blisku budućnost u kojoj će neki od onih koji su danas živi u sutrašnjem mrtvačkom plesu opet plesati samrtni ples sa živima – sve razgovarajući sa njima.

Inače, davno je, kod mnogih zajednica u svetu postojala svetkovina ritualnog ubijanja. Kod Praslovena je postojao obred koji se nazivao smerdы“ („smerdi“) ili „saumirući“.  Kao kultno-religiozni institut smerd se pojavljuje u religijskim predstavama Praslovena u epohama vojne demokratije i povezan je sa procesima uzdizanja plemenskih vođa. Radi se o ritualu, svektovini ubijanju vojnika pri sahrani vođe plemena. Prasloveni su ovaj iracionalni religiozni obred preuzeli od Skita. Inače, „smerd“ se vezuje za reči smrt, smrad, tuča, sluga… To je čin bezuslovnog obožavanja vođe i pokazivanja da bez njega ni podanicima nema budućnosti. Sve u svemu, to je svojevrsna demonstracija osećanja sreće.

Ili, Dan mrtvih (El Día de los Muertos) je ritual koji starosedeoci Meksika svetkuju više od 3.000 godina. Ovaj ritual se svetkuje, pored Meksika, i u nekim delovima Sjedinjenih država i u Centralnoj Americi. Još se slavi u Meksiku, kao i pojedinim delovima Sjedinjenih Država i Centralne Amerike. Ova svetkovina je izraz dubokog uverenja da je smrt samo nastavak života.

Mnogo je takvih i sličnih običaja, svetkovina i rituala diljem sveta.

U današnjim uslovima ekspanzije dehumanizovane tehnologije; masovne kulture; čudnog sekularizma; kulta mladosti do u pozno životno doba; kulta olimpijskih pobednika po svaku cenu; luksuza, kao vrhunskog smisla i vrednosti,  pojava i narastanje sveobuhvatne i ovde-i-sada sveprisutne epidemijske smrti se grčevito odbija nepristajanjem na svođenje života u samozaštitni grč i neslobodu; orgijastičkim ritualima kojima se pretnja proteruje; nepriznavanjem opasnosti; hitrim poverenjem žrecima, somnambulima, okultistima; alhemičarima; misticima; prorocima; vračevima.

Dobro je da se podsetimo tipologije vlasti koju je preporučio Maks Veber. Tim pre što je naš vlastodržac, tako je rekao, pomno čitao Vebera. Prema Veberu, dakle, oblik vlasti, koji je na delu u Srbiji je harizmatski, što će reći iracionalan, rigidan, morbidan i zatvoren. Tip vlasti je to koji u ljudima vidi bezoblično podaničko testo koje se može mesiti svakodnevno i to samo spram injteresa vlasti.

Zato će ta vlast organizovati i smrtonosne javne svetkovine, e da bi se narod osetio zbrinutim pod zaštitničkom svavljeničkom šatrom koju „brižna“ vlast razastire nad njim.

Tamo gde je vlast, opet prema Veberu, racionalna, tamo su svetkovine u vreme ove, i drugih epidemija naprosto zabranjene, upravo u slavu i očuvanju života.  Čitati Vebera, dobro je to. Ali, čitati izistinski.

Zato nikada nećemo saznati koliko je mnoštvo bolesnih, a koliko je umrlih, a ni koliko je onih koji pate i umiru od drugih bolesti zato što su za njih zdravstvene ustanove zatvorene.

Zato je Edgar Moren zavapio: Ukiloniti mitove o smrti, besramne ustanove, tirane i njihove sveštenike.

Pred našim očima se dešava naopak i tragičan otpor smrti, ne lečenjem i disciplinom, već kukavičkim omalovažanjem njene strašne moći. Otuda su uticajna predskazanja modernih medijski hvaljenih vračeva (pa i sa lekarskim i naučnim titulama), otuda je uticajna neodgovornost političara kada „brinu o platama“ zaposlenih, e da bi hranili familije, a stvarno brinu o profitima za bogate i povlašćene.

Ima nečega od pomodnog postmodernog razlaganja znanja i istine, kao stava pred predstavom o neobaveznosti pred, stvarno i tvrdo postojećom, neumitnostima života i smrti i sveta. Rasparajmno, dakle, u samoubalačkom veselju, do poslednjeg konca svet tvrdih pravila koji se lažno nameće, jer taj se svet usuđuje da, u moderno doba, ukazuje na najstrašniju stvarnost, umiranje, beznađe i strašnu budućnost. Ja tom svetu, koji se raspada, i maše strahotama bolesti, misli orgijast, ne želim da pomognem, osim da mu se podsmevam, da ga ignorišem – da ga izbacim iz svog obitavališta. Nisu li to učinili i junaci Bokačovog Dekamerona, sklonivši se naizgled pred gramzivom kugom i prepustivši se fantazmagoričnoj sladostrasti.

Alber Kami će reći ovako: Konstatovavši porast smrtnih slučajeva, javnost je počela da shvata šta se dešava. Peta nedelja dala je doista tri stotine dvadeset i jednog umrlog, a šesta – tri stotine četrdeset i pet. Taj je porast bio rečit. Ipak nije bio dosta upečatljiv da naši sugrađani ne bi sačuvali (ma kako su bili nemirni i zabrinuti) utisak da se radi o nezgodi koja je, istina, nemila, ali je ipak privremena. Kako je Kamijeva Kuga bezazlena prema prema ovom našem Covidu, a generacije ljudi su osećale egzistencijalnu nelagodu čitajući Kugu.

Onaj ko ume da čita istinosnost poziva, koji upućuje vlast za svetkovinu pročitaće sledeće:

„Veselimo se u srpskoj novoj godini i pokrenimo svetkovinu podzemnog sveta Danse Macabré i slavimo Hada, boga smrti i podzemlja u parku imenom Sveti Sava.“

Dakle, u parku koji nosi ime sveca i izlečitelja od svakojakih, te i smrtno opakih bolesti, koji je slavio život i odbaciovao smrt daleko od sebe i od onih koji su sa njim.

Tanatos još zadugo neče spustiti ruku i označiti kraj velikog umiranja.

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x