Bajke uglavnom počinju na isti način. Negde iza sedam gora i sedam mora postoje princ i princeza koji tek treba da se upoznaju, ali ne pre nego što je on izbavi iz opasnosti. Na kraju se venčaju i žive srećno do kraja života, a između nailaze na brojne prepreke. U nešto bližoj realnosti, ta princeza bila sam ja, a princa je tek trebalo da upoznam.
Moja bajka počela je iza sedam gora i sedam mora na jedinom splavu u gradu, koji pre toga nikada nisam posetila. Verovatno bih pronašla način da se i ovog puta ne pojavim, da me drugarica nije toiko puta pozvala, da mi je na kraju bilo neprijatno da naše viđanje otkažem.
Pojavila sam se kao Pepeljuga, sa malim zakašnjenjem, ali bez njenog modernog i prefinjenog izgleda. U ovoj bajci imala sam kosu prljavu posle teretane i vrlo malo volje da budem prisutna. To se promenilo kada sam ugledala čoveka svojih snova koji je, sasvim slučajno, gledao u mom pravcu.
Bio je sve što sam tražila – bradat i ogroman sa predivnim osmehom. Zvao se Đole i bio je kulturan i preduzimljiv, a ja sam se otopila čim mi je prišao. Još više sam se otopila kada sam sutradan ugledala poruku. Pronašao me je mnogo brže nego što je princ pronašao Pepeljugu, doduše imao je pomoć interneta i nije morao da me traži pomoću cipelice, već su mu ime i prezime bili dovoljni.
Dopisivanje je krenulo odmah, a već nekoliko dana kasnije trebalo je da se nađemo, što bi se i desilo da nas virus korona nije omeo u tome. Umesto da to shvatim kao znak i odustanem od Đoleta, bila sam rešena da ovoj bajci dam srećan kraj.
Nedelju dana kasnije, kada je karantin zvanično prošao, sedeli smo na keju. Sa limenkom piva u ruci i previše sređena za ovakav vid sastanka, slušala sam koliko je Đole zapravo neverovatna osoba.
Priča je tekla, a ja sam bila sagovornik kakvog je Đole samo mogao da poželi. Iako ja po prirodi mnogo pričam, ovog puta sam se našla u ulozi slušaoca. Strpljivo sam slušala Đoletove monologe koji su se protegli do kraja večeri, uz vrlo malo mojih komentara.
Sve sitne sumnje koje su se u meni razvijale – stavila sam u drugi plan. Ipak sve srećne priče moraju da prođu kroz more nedaća. Pa nisu se ni Pepeljuga i princ tek tako spojili!
Lampica za opasnost počela je da svetli tek kada je Đole prestao da bude princ i počeo da podseća na životinju na kojoj prinčevi inače dolaze. Uporno nije imao vremena za mene, ali je imao vremena za pregršt komentara i dovitljivih mudrih izreka o veličini zadnjice koju preferira.
Do upoznavanja Đoleta verovala sam da svaki odnos podrazumeva partnerstvo. On mi je pokazao da ipak ne dele svi moje mišljenje. Iz njegove priče shvatila sam da sam ja u njegovom životu samo višak.
Đole je sebe mnogo voleo, što je razumljivo, jer tako uspešnu i neverovatnu ličnost poput njega malo ko ne bi voleo. Ipak, pomislila sam kako od prevelike ljubavi prema sebi, Đole ne stiže da voli i druge. Delovalo je kao da mu devojka dođe nešto nalik lepom aksesoaru koji upotpuni svaki autfit, ali svejedno ne zauzima značajno mesto.
Naša ljubavna priča nije potrajala ni pune dve nedelje, pre nego što smo se doneli sporazum – ova bajka nije vodila nikuda. Ili sam barem ja mislila da je to bilo sporazumno.
U mesecima koji su usledili, činilo se da je Đole imao radar za moje raspoloženje. Proveo je čitave dve godine kao povremeni gost mog inboksa i to baš onda kada sam ja bila neraspoložena. Više puta sam razmišljala da prekršim sebi dato obećanje i dam mu i treću šansu, ali bi se svaki put ispostavilo da još uvek ne liči na princa.
Prestao je da mi se javlja tek kada je pronašao novu devojku. Kada sam shvatila da više ne slušam njegove mudrolije, shvatila sam koliko sam srećna. U međuvremenu mi se vratila i pamet, a i saznanje da je krajnje vreme da porazmislim o tome kom dajem šansu da bude deo mog života.
I tako sam naučila da, iako možda fizički ličimo, Pepeljuga i ja nismo isto. Nećemo ni biti. Ali, samo zato što nisam Pepeljuga, ne znači da ne mogu da budem neka druga princeza. Samo treba da otkrijem koja.
