ODVAŽAN PRKOSI PRIRODI: Manastir Tumane – jedan od najposećenijih srpskih manastira

Ma­na­stir Tu­mane na­la­zi se na samo de­vet ki­lo­me­ta­ra od popularne Go­lubačke tvrđave, na le­voj oba­li Tu­man­ske re­ke, što sa­moj sve­ti­nji da­je po­seb­nu le­po­tu.

Ma­na­stir Tu­mane podjednako je važan i u du­hov­nom i kul­tur­no-isto­rij­skom smi­slu.

Veliki broj vernika svake godine poseti ovaj poznati srpski manastir, toga su svesna sveštena lica koja brinu o manastiru te su čitav kompleks prilagodili velikom broju turista.

Na samom ulazu u kompleks uređen je veliki parking kako za autobuse tako i za automobile sa česmom koja je na raspolaganju putnicima, uverio se novinar redakcije Vidi Srbiju.

Mini ZOO koji je uređen preko puta samog manastira namenjen je mališanima koji vrlo rado prilaze ogradi i dovikuju životinje koje se tu bezbrižno baškare. Pored lame, noja i domaće živine jedna od glavnih atrakcija je tvor. Iako ovaj deo kompeksa ne može da se opiše kao mesto za divnim mirisima, deca koja dolaze sa porodicama u obilazak Manastira Tumane ipak ovde provode najviše vremena.

Puno toga se gradi na ovom lokalitetu a najinteresantnije je posluženje u obližnjoj gostionici. Kada posle naručenog osveženja ili kafe, hoćete da platite poručeno, konobar vam kaže da ne postoji cenovnik i da planite koliko hoćete.

U ovom kompleksu se još uvek puno toga gradi, a čitav utisak nakon posete je vrlo prijatan jer boravite na mestu koje je vrlo pažljivo i brižno očuvano, čisto i sređeno.

Naša preporuka je da obavezno posetite ovaj manastir.

Kao ret­ko ko­ja sve­ti­nja, ovaj bra­ni­čev­ski ma­na­stir osta­vlja di­van uti­sak sva­ko­me ko se u nje­mu na­đe, ple­ne­ći svo­jom le­po­tom i okru­že­njem u ko­me se na­la­zi, na­da­sve bu­du­ći sve­dok ve­re i tru­da jed­no­ga na­ro­da, kao i sve­ti­o­nik za bu­du­će Bo­ži­je Car­stvo.

U nje­mu se na ču­de­san na­čin pro­ži­ma­ju pa­ra­dok­sal­ne či­nje­ni­ce ve­re, iz bu­duć­no­sti sat­ka­na isto­ri­jom iz­vi­re sa­da­šnjost, u cen­tru sve­ga ima­ju­ći čo­ve­ka i nje­gov od­nos sa Tvor­cem.
Manastir kroz vekove, piše na sajtu manastirtumane.org.

Kroz či­tav sred­nji vek i tur­sko rop­stvo ma­na­stir je no­sio bre­me stra­da­nja naroda, pljač­kan, ru­šen i pa­ljen, ali je kao i na­rod uvek ob­na­vljan jer je nje­gov du­hov­ni zna­čaj u tom raz­do­blju bio ne­sa­gle­di­vo ve­li­ki. Sa jed­ne stra­ne pod­se­ćao je stra­dal­ne na slav­nu pro­šlost na­ro­da, Cr­kve i dr­ža­ve, a sa dru­ge, va­žni­je i ja­če, opre­de­lji­vao je na­rod za obe­ća­no Car­stvo Bo­ži­je i sve­do­čio bla­go­ver­nim hri­šća­ni­ma o nje­mu, bi­va­ju­ći ta­ko ne­raz­ru­šiv ba­sti­on ve­re.

Ma­na­stir se u tur­skim po­pi­si­ma pr­vi put po­mi­nje 1572–1573. go­di­ne, a po­tom u vre­me sul­ta­na Mu­ra­ta III (XVI vek) u kon­tek­stu da­žbi­na ko­je je imao pre­ma tur­skom sul­ta­nu, uz šta se na­vo­di i da su ta­da u ma­na­sti­ru ži­ve­la dva mo­na­ha.

U Tumanu su se pred Prvu veliku seobu Srba (1690. Godina) u želju da podunavske Srbe podignu na ustanak protiv Turaka, sastali patrijarh Arsenije III Čarnojević i grof Đorđe Branković.

Eg­zarh Mak­sim (Rat­ko­vić), iza­sla­nik Mi­tro­po­li­ta be­o­grad­skog, po­se­tio je u pr­voj po­lo­vi­ni XVI­II ve­ka bra­ni­čev­ske ma­na­sti­re, po na­lo­gu svo­jih cr­kve­nih vla­sti, ka­ko bi opi­sao i tač­no vi­deo okol­no­sti i uslo­ve u ko­ji­ma se na­la­ze, kao i broj­no sta­nje mo­na­štva i nji­hov ži­vot. U svom iz­ve­šta­ju do­ta­kao se i ma­na­sti­ra Tu­ma­na, za či­ju cr­kvu je na­veo da je bi­la po­kri­ve­na cre­pom, što je za on­da­šnje uslo­ve bi­la ret­kost. Cr­kva ko­ju je vi­deo Eg­zarh Mak­sim je­ste pr­vo­bit­na ma­na­stir­ska cr­kva i ona je po­sto­ja­la sve do po­sle Ko­či­ne kra­ji­ne ka­da su je iz osve­te Tur­ci spa­li­li.

Čim su se uka­za­le mo­guć­no­sti na­rod je spa­lje­ni ma­na­stir ob­no­vio ve­li­kim za­la­ga­njem oberk­ne­za Pa­vla Bog­da­no­vi­ća u do­ba kne­za Mi­lo­ša, ka­da su ob­no­vlje­ni i okol­ni ma­na­sti­ri Nim­nik, Ru­ku­mi­ja i Za­o­va.

Obi­la­ze­ći po na­lo­gu kne­za Mi­lo­ša Sr­bi­ju, kra­je­ve, me­sta, ma­na­sti­re i zna­me­ni­to­sti, Jo­a­kim Vu­jić be­le­ži da je tu­man­ska ob­no­vlje­na cr­kva ma­la raz­me­rom, ure­đe­na po hri­šćan­skom bo­go­slu­žbe­nom po­ret­ku i da je de­lom ži­vo­pi­sa­na.

Cr­kva iz Miloševog vre­me­na po­sto­ja­la je u ma­na­sti­ru sve do 1910. go­di­ne, ka­da je mi­ni­ra­na i zbog ve­li­kih na­pr­snu­ća po na­red­bi vla­sti do te­me­lja sru­še­na. To­kom na­red­nih če­tr­na­est go­di­na ma­na­stir Tu­man bio je bez cr­kve jer su ob­no­vu po­ru­še­ne spre­ča­va­le mno­ge okol­no­sti, a me­đu nji­ma po­seb­no svet­ski rat, ko­ji se tih go­di­na vo­dio i u ko­me je Sr­bi­ja ak­tiv­no uče­stvo­va­la. Sa­da­šnja cr­kva po­dig­nu­ta je i osve­će­na 1924. go­di­ne

IME I NASTANAK MANASTIRA

O na­stan­ku i ime­nu ma­na­sti­ra Tu­ma­na ne­ma si­gur­nih sve­do­čan­sta­va, sva se ona ja­vlja­ju do­sta ka­sno (XIX vek) i či­ne u osno­vi za­pi­sa­no i od za­bo­ra­va otrg­nu­to usme­no pre­da­nje.

Ako se oslo­ni­mo na na­rod­no se­ća­nje ko­je je do da­na da­na­šnjeg ži­vo u ši­roj oko­li­ni ma­na­sti­ra, Tu­man je na­stao kao za­du­žbi­na ko­sov­skog ju­na­ka Mi­lo­ša Obi­li­ća, za ko­ga se sma­tra da je ži­veo i vla­dao de­lom da­na­šnjeg Bra­ni­če­va.

Pred Ko­sov­ski boj ma­na­stir još ni­je bio do­vr­šen pa je Sve­ti knez La­zar po­zvao svo­ga vla­ste­li­na da pre­ki­ne zi­da­nje sve­ti­nje re­či­ma „Tu ma­ni“ od če­ga je iz­ve­de­no ime ma­na­sti­ra.

Ne­što ši­re od ovo­ga nam go­vo­ri pre­da­nje da je Mi­loš Obi­lić lo­vio po gu­stim šu­ma­ma u oko­li­ni ma­na­sti­ra, te da je u lo­vu ne­ho­ti­ce ra­nio pu­sti­nja­ka Sve­tog Zo­si­ma. No­se­ći pod­vi­žni­ka ka svom dvo­ru ra­di po­ku­ša­ja da mu spa­se ži­vot i iz­vi­da ra­nu, na me­stu gde je sa­da ma­na­stir sve­tac je mo­lio da ga spu­ste i uz­vik­nuo Mi­lo­šu: „Tu ma­ni i pu­sti me da umrem“ – što je kao i u pret­hod­noj va­ri­jan­ti pre­da­nja po­slu­ži­lo kao osno­va za ime ma­na­sti­ra.

U mo­no­gra­fi­ji ma­na­sti­ra Vi­tov­ni­ce pro­to­je­rej dr Ra­do­mir Mi­lo­še­vić na­vo­di mo­guć­nost da se ma­na­stir Tu­man mo­že do­ve­sti u ve­zu sa Jer­me­ni­ma tr­gov­ci­ma, s ob­zi­rom na to da ma­na­stir istog ime­na do da­nas po­sto­ji u nji­ho­voj ze­mlji.

Ono što je neo­spor­no je­ste da je na­sta­nak ma­na­sti­ra Tu­ma­na u ne­ras­ki­di­voj ve­zi sa Pre­po­dob­nim Zo­si­mom Si­na­i­tom, te da je na me­stu nje­go­vog pod­vi­ga ili oko nje­go­vog gro­ba ne­po­sred­no po upo­ko­je­nju for­mi­ra­na sve­ta obi­telj. Na tu mo­guć­nost uka­zu­je Bo­ži­dar Ko­va­če­vić u ra­du „Ven­ci kne­zu La­za­ru i Ra­va­ni­ci“, ko­ji na­vo­di mo­guć­nost da je ime ma­na­sti­ra Tu­ma­na iz­ve­de­no iz grč­ke re­či „tim­vos“ (lat. tu­mu­lus), što ozna­ča­va grob, od­no­sno grob­nu hum­ku.

Ka­ko god bi­lo, ime ma­na­sti­ra nad­ži­ve­lo je ve­ko­ve i osta­lo oču­va­no do da­nas kao i spo­men Sve­tog pod­vi­žni­ka Zo­si­ma, ko­me već ve­ko­vi­ma hi­ta­ju ne­volj­ni­ci sa mno­gih stra­na tra­že­ći le­ka i du­hov­ne ute­he.

Sem spo­me­na Pre­po­dob­nog Zo­si­ma Si­na­i­ta ni­je po­zna­to ka­ko se mo­na­ški ži­vot u ma­na­sti­ru Tu­ma­nu od­vi­jao to­kom sred­njeg ve­ka. Pr­vi po­da­tak ve­zan za to je po­men dvo­ji­ce ži­te­lja u tur­skom po­pi­su iz XVI ve­ka. Na­kon to­ga, tek 1735. go­di­ne po­mi­nje se tu­man­ski na­me­snik Isa­i­ja kao pred­stav­nik mo­na­štva, pri­su­tan na cr­kve­no-na­rod­nom sa­bo­ru u Kar­lov­ci­ma. Iz ova dva isto­rij­ska po­me­na mo­že se na­slu­ti­ti da je ma­na­stir Tu­man to­kom tur­ske vla­da­vi­ne bio ma­li ma­na­stir na­sta­njen sa jed­nim ili ne­ko­li­ko mo­na­ha, iako na­pa­dan i ru­šen, ve­ro­vat­no uvek živ i po­ju­ći.

Kroz či­tav XIX vek ma­na­stir je bio ak­ti­van, što se na­sta­vi­lo i u XX ve­ku, čak i u vre­me ka­da je ostao bez cr­kve.

No­vo ru­ho ma­na­stir do­bi­ja do­la­skom ru­sko-srp­skog brat­stva iz ma­na­sti­ra Milj­ko­va 1936. go­di­ne. Ta­da se ak­tiv­no ob­na­vlja pre sve­ga u du­hov­no-bo­go­slu­žbe­nom smi­slu, a uz to ja­ča i eko­nom­ski, te se po­di­že no­vi ve­li­ki ko­nak i pra­te­ći objek­ti neo­p­hod­ni za neo­me­tan ži­vot i rad mo­na­škog brat­stva. Ru­ski mo­na­si do­no­se sa so­bom ču­do­tvor­nu iko­nu Kur­ske Maj­ke Bo­ži­je, ko­ja je do da­nas ve­li­ka i po­što­va­na sve­ti­nja ma­na­sti­ra Tu­ma­na.
manastir-tumane-zosim

U tom pe­ri­o­du obre­te­ne su i mo­šti Pre­po­dob­nog Zo­si­ma (1936. go­di­ne) što je umno­go­me osve­ži­lo i pro­ši­ri­lo u na­ro­du uvek živ spo­men sve­ti­te­lja. Na­pre­dak ma­na­sti­ra u ovom pe­ri­o­du bio je vi­dan i tra­jao je sve do po­čet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta, ka­da ve­li­ki deo brat­stva, po­seb­no Ru­sa, zbog smut­nji i ne­si­gur­no­sti od­la­zi u bez­bed­ni­je kra­je­ve. Ma­na­stir je u te­škom sta­nju i sa ma­lo­broj­nim ži­te­lji­ma sa­če­kao oslo­bo­đe­nje. No­ve vla­sti i obi­ča­ji ni­su bi­li na­klo­nje­ni cr­kvi, te je po­sle­rat­ne da­ne tu­man­sko brat­stvo sa mu­kom no­si­lo. Me­đu­tim, i u tom pe­ri­o­du ma­na­stir ak­tiv­no ži­vi i de­la, ob­na­vlja­ju se ko­na­ci i eko­nom­ske zgra­de, kao i drev­na is­po­sni­ca Pre­po­dob­nog Zo­si­ma.

Ka­ko je sta­nje sa ži­te­lji­ma u ve­ći­ni bra­ni­čev­skih ma­na­sti­ra bi­lo uglav­nom oskud­no, mno­gi od njih su po­ve­re­ni mo­na­hi­nja­ma na sta­ra­nje. Ta­ko je na pred­log Epi­sko­pa bra­ni­čev­skog Hri­zo­sto­ma ma­na­stir Tu­man 1966. go­di­ne pre­i­me­no­van u žen­ski op­šte­ži­telj­ni ma­na­stir.

Svoj naj­ve­ći pro­cvat ma­na­stir do­ži­vlja­va na kra­ju XX ve­ka pri upra­vi mu­dre i pred­u­zi­mlji­ve igu­ma­ni­je Ma­tro­ne, za či­je vre­me je či­ta­va obi­telj u sva­kom smi­slu na­pre­do­va­la, a ve­li­ka pa­žnja usme­re­na je na ob­no­vu unu­tra­šnjo­sti cr­kve, ko­ja je u pot­pu­no­sti pre­u­re­đe­na i pot­pu­no ži­vo­pi­sa­na. Od­lu­kom Epi­sko­pa po­ža­re­vač­ko-bra­ni­čev­skog G. dr Ig­na­ti­ja 2014. go­di­ne Tu­ma­nu je vra­ćen isto­rij­ski sta­tus mu­škog op­šte­ži­telj­nog ma­na­sti­ra. Danas je Tuman najbrojniji muški manastir u eparhiji braničevskoj.

U manastiru se tokom godine održava više slava i sabora i to su:

II nedelja Vaskršnjeg posta,

Cveti, nedelja pred Vaskrs

Sabor svetog arhanđela Gavrila (manastirska slava), 26. jul

Prepodobni Zosim i Jakov Tumanski, 21. avgust

Nedelja po Velikoj Gospojini, bogomoljačka slava

Obretenje moštiju Prepodobnog Jakova Tumanskog, 21. oktobar