Mi nismo umeli ništa da ocenimo zrelo i smišljeno, a želeli smo slobode Svetozar Marković

NIJE TO OD JUČE Žilavo nasleđe Milisava Lapovca

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp
Foto: printscreen

Na razmerđi 18. i  19. stoleća područja današnje Vojvodine i drugih evropskih krajeva u Srbiju dolaze mnogi viđeniji ljudi i intelektualci, osnivaju se škole i kulturne ustanove; štamparije i novinarstvo. Beograd postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca: Vuk Karadžić, Jovan Sterija Popović, Joakim Vujić, Dimitrije Davidović. Konačno, u toku 19.i u prvoj polovini 20. stoleća nastaju moderne ustanove.

Taj period, zamašnog kulturnog uspona jeste modrerna u Srbiji, kako kaže Jovan Deretić:„naziv moderna, odomaćen u Hrvata i Slovenaca, može se upotrebiti i u srpskoj književnosti kao ime za razdoblje, koje se završava s prvim svetskim ratom. Odlučan zaokret k novom doneo je časopis ‚Srpski književni glasnik‘ (1901). Uređivan po evropskim (francuskim) uzorima, taj časopis postao je glavno književno glasilo ovog razdoblja, te ga, stoga, možemo nazvati i razdobljem ‚Srpskog književnog glasnika‘“.

KULTURA I OTPOR: Negovanje i razvoj moderne nije značilo i nekritički razlaz sa tradicijom, kao kulturnom vrednošću, već je poglavito značilo razlaz sa intencijama da tradicionalno (u interpetaciji ondašnjih „tradicionalista“), i u tome „pusto tursko“, bude jedini valjani i prihvatljiv princip organizacije društva. Međutim, već tada su udareni temelji neravnomernog razvoja Srbije. Ne treba zanemariti činjenicu da je sedište srpske kulture prvo bilo u Beču, pa u Pešti i Trstu, pa u Novom Sadu, i da tek od 60-ih godina XIX stoleća prelazi u Beograd. Kao što se vidi: radi se o važnoj činjenici – srpska stvaralačka kultura se, u svojim modernim počecima, najvećma, ne rađa u Srbiji već van nje i iz stranih krajeva lagano dolazi u Srbiju – a još mnogo sporije i, uz veće otpore, se kreće pravcima južno od Save i Dunava. Ta tužna i nepotrebna podvojenost postoji i danas. Ravnomerni kulturni razvoj, osim na političkom transparentu politike, je tek vremešni, izanđali i nedelatni ideologem. Prestonica neodstupno drži političke i kulturne privilegije i moć u sopstvenom zabranu. Trošeći, pritom, po svom nahođenju, sve slabije resurse Srbije izvan Beograda i, posebno, južno od Save i Dunava.

Ali to ogromno kulturno pregnuće nije bilo bez otpora. Kulturni, moderni napredak Srbije nije bio po volji uticajnih, a često i neobrazovanog činovništva i mnogih posednika vlasti – svo bogatstvo kulturno i sav uzlet toga doba je u njih unosio nemir i strah da će ih, onako nesposobne za javnu službu, uznapredovala i slobodna kultura razgolititi i obesnažiti pred narodom, te da će izgubiti prigrabljene položaje, lažni ugled i halapljivo zgrnuto bogatstvo. Trebalo je tu preteću opasnost baciti pod noge nekakvim sklanjanjem, uklanjanjem, pa i „ubijanjem pismenih“ ljudi. Kao što dalje sledi, predlozi o „ubijanju“ kreću od simboličkog nadmenog omalovažvanja i odbacivanja pismenih i učenih, pa do predoga o njihovom stvarnom ubijanju?!? Takva uticajna politika je bila (a i jeste) duboko i opako protivkulturna, tj. protivdruštvena.

Ostatak teksta Đokice Jovanovića možete pročitati u Novom Magazinu, Beograd, broj 573/574 | od 21. 4. 2022.NM-Nije-to-od-juce

 

 

 

Piše: Đokica Jovanović

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x
()
x