U državama u kojima su na vlasti jedan vladalac i njemu podređeni ministri, uticaj vladaočev je znatno veći, jer u celoj zemlji on je jedini gospodar, pa se reč nekog drugog sluša samo zato što je vladaočev ministar ili zvaničnik, a ne iz neke posebne naklonosti prema njemu lično. (Makijaveli)
Odmah. Ne dovodim u pitanje Marksov spis Beda filozofije. Ne evociram ni Marksovu polemiku sa Prudonom. Nešto drugo budi znatiželju. Skoro da nema umnog čoveka (od paora do filozofa) koji nije ozbiljno, brižno, uplašeno ili oduševljeno… mislio i razgovarao o državi – punim glasom ili šapatom. Zavisno od toga kakva država živi od njegovog rada.
Krenimo od Marksovog stava upravo iz Bede filozofije: U toku razvitka radnička klasa će, predviđa Marks, postaviti umesto buržoaskog poretka zajednicu koja gasi klase i, ovo je važno, njihovu suprotstavljenost. To znači da više neće biti prave političke vlasti. Neće je biti jer je politička vlast izraz, tačnije, tvorevina suprotnosti u građanskom društvu. Ne samo Marks i ne samo levo, egalitarno, komunistički orijentisani mislioci su, da se razumemo, s puno razloga izgovarali gorke reči o vlasti. Oni ne hipostaziraju državu, nasuprot onima koji je brane, koji zastupaju pretpostavku o nužnosti države, kao ustanove vlasti – čak i ma kakva bila. Nada je to u rađanje društva koje će, pravednošću, moralom, čovečnočšću istopiti državu i vlast udarom „pobune vešanih“ (da parafraziram naslov romana Bruna Trvena).
Za Marksom slede njegovi sledbenici, ali i oni koji ne idu tragom njegove filozofije. Lenjin će reći da je država instrument vladajuće klase. A ne instrument celoga društva. Tim instrumentom vladajuća klasa ugnjetava podređene klase. Kako? Vlasničkim monopolom nad sredstvima za proizvodnju.
Ko je gladan, hteo nehteo mora da se zaposli kod gazde i da radi za nadnicu koju mu odreže gazda. A gazda interesuje samo profit, a ne radničko gladovanje i gladovanje njegove porodice. To da je država instrument vladajuće klase (dašnjim jezikom, hegemonih klasa) je i meni bliska misao. Ali, kako ćemo se iskobeljati iz dvadesetog stoleća koje je vrilo i pregorelo u košmaru krvavih borbi miliona obespravljenih za oslobođanje od slepe i bezdušne sile državne vlasti. Ogorčene borbe splasnule, polet ka nebu slobode bačen zaboravljen. Pogledajmo. Ili istinske radničke revolucije nije ni bilo do sada. Ili nikada nije ni bilo radničke klase kakvu pamtimo u prvomajskim povorkama. Ili je radnička klasa potpuno promenila svoju bît, svojhe obličje i svoje interese.
Da krenemo još malo dublje.
Velike ideologije koje su tutnjale svetom od Francuske revolucije pa dosad, su, uz veličanstvene tekovine, neslavno pokazale i političke posledice sumorne, tragične čak, strane svog lica: liberalizam/kapitalizam, socijalizam/komunizam, nacionalizam/šovinizam, fašizam/nacizam, imperijalizam/rasizam… A uzlet nekih među njima je često bio podstaknut najplemenitijim idejama i htenjima, koje vrhune u potrazi za besklasnim društvom, koje će biti okrenuto ka dobrobiti svakog ljudskog bića ponaosob.
Priznajem, to uverenje i danas nosim u sebi.
Kao večni nedosnevani san o Edenskom vrtu. Ali, šta se desilo sa snom? Što se našeg tla tiče, ideološka, vulgarno marksistička, restaljinizovana praksa sirovih vlastodržaca je u eri svoje pozne vladavine (prihvatanjem tzv. tranzicije) krenula da se preobraćuje u kapitaliste i da za sebe i za opskurne nastupajuće nouveau riche (političke i ekonomske) falange krene da besno i beskompromisno krčmi društveno bogatstvo. Nade u nastupanje konačne sreće za sve i obećanja društvene neprotivrečnosti („kraj istorije“, „carstvo slobode“) su izneverene. Dok su istinski humanisti utopisti „jurišali na nebo“, a onda razočarano (utamničeni ili odbačeni) spoznali: „orali smo more“ (Lenjin je, navodno, pred smrt rekao: „orao sam more“). Drugim rečima, istinske revolucionare su drsko zamenili praktikanti, korisnici „revolucije“. Ovo nije za čuđenje. Evo Ničea: „Nihilist i hrist: to se rimuje, ali to saglasje nije jedino u rimi…“
Još dva pitanja: da li se sećamo da su u autoritarnom, dogmatskom socijalizmu, ponajpre, stradali istinski socijalisti, levičari? Da li se sećamo da je čuvenu internacionalnu Korčulansku letnju školu (u kojoj su debatovali najveći umovi svetske nauke) zatvorio i zabranio dogmatizovani socijalistički režim? Zašto? Zato što su, u debatama u Školi kritikovane teške devijacije realno postojećeg socijalizma – i to sa socijalističke platforme i leve utopije.
Milan Kangrga je jedan davni razgovor završio ovako: „Nema tu… ništa nova! Plovidba se nastavlja! E, pa – neka Vam je uzdravlje, i – ‚doviđenja u Oktobru‘!“ Izneveravanje socijalističkih, revolucionarnih ideala je u burnim godinama 1917-18. Maksim Gorki ovako opisao: „Gospoda. Narodni komesari uopšte ne shvataju činjenicu da, duhovno i fizički iscrpljeni, ljudi parole o ‚društvenoj‘ revoluciji, prevode na svoj jezik u nekoliko prostih reči: Ruši, pljačkaj, uništavaj…“
Pisao je Gorki tada da se čudi kad vidi da je proletarijat, u licu svog mislećeg i delujućeg tela, Saveta radničkih i vojničkih poslanika tako ravnodušan i nezainteresovan prema slanju vojnika na front, u klanicu, muzičara, umetnika, dramskih umetnika i drugih stvaralaca ljudi tako potrebnih njegovoj duši. Uostalom, slanjem svojih talenata na klanje, zemlja iscrpljuje svoje srce, narod otkida najbolje komade od svog mesa. I za šta?, pita Gorki. Možda samo da bi talentovani ruski čovek ubio talentovanog nemačkog umetnika.
Franc Openhajmer, koji je sebe smatrao liberalnim socijalistom i koji je smatrao da je tržište nužno, o državi i njenoj vlasti govori ovako: država je po svom postanku sasvim, a po svojoj suštini u prvim periodima svog postojanja gotovo sasvim, društvena ustanova, koju je pobednička ljudska gomila nametnula pobeđenoj ljudskoj gomili s jedinim ciljem da uspostavi vlast nad njom i da se osigura protiv unutrašnje pobune kao i protiv spoljašnjih nasrtaja. Vlast nema nikakvu drugu konačnu svrhu osim da pobednici ekonomski eksploatišu pobeđene (kurziv – moj)“. Duboke društvene nejednakosti su, otuda, u ovakvim porecima, naravno i u Srbiji, konstanta poretka. Tu provaliju nejednakosti vlast smišljeno čini nepremostivom. Strašna je brazda između oligarhije, novokapitalističke klase koju je projektovao i stvorio režim, onih koji su ucenjeni bednim i nesigurnim radnim mestom, onih uplašenih, onih oduševljenih vođom čvrste ruke…, sa jedne strane i onih drugih koji se nalaze na varljivoj i nesigurnoj udaljenosti od režima. Ovde niko nije siguran u svoje sutra. Sve se u magnovenju rastače, menja, lomi i krši – onako kako „gazda kaže“.
A Karl Vitfogel, razvijajući svoju teoriju o orijentalnoj despotiji (imajući u vidu i rusku/sovjetsku despotiju), na pitanje o tome šta je „totalna pokornost“, kaže da je pokornost postala stvar vaspitanja, pri čemu se pojedinac odriče želje i volje da vlada svojom sudbinom (pa ni svojim životom). U prostranstvu neslobode vaspitanje uči čoveka da sluša bez pogovora kad to zahteva despotski autoritet. Dakako, sve kulture neguju, pored ostalih vrednosti, oblike, manifestacije potpunog poštovanja, a pokornost se može izraziti na različite načine. Ali nijedan drugi simbol ne predstavlja tako uverljivo totalnu pokornost i nijedan nije tako, bez izuzetka, povezan s despotijom kao što je čin bacanja ničice na tlo – prostracija. Zanimljivo, u rečnicima nalazimo da izraz prostracija znači i „iznemoglost“, „iznurenost“, „klonulost“, „slabost“, „malaksalost“…
Uslov opstanka bilo kog „naddruštvenog“ autoriteta je posedovanje ekskluzivne privilegije da upravlja životom, sudbinom svojih podanika, kojima, iz milja, tepa kao „građanima“. On to čini, naravno, praktikovanjem prerogativa kojima zida svoj suverenitet.
Radi se o privatizovanju legislativnog monopola na moć, ergo, na upotrebu sile i nasilja. Ma kako, po ustrojstvu, bila demokratska i ma kako svojim zakonima i praksom „štitila pravo na život građana“, despotska vlast će to pravo, ako nikako drugačije, staviti van snage i činom ratne mobilizacije i zloslutnim zazivanjem ratnih strahota. Ona dimenzija koja je konstitutivna za uspostavu autoriteta neprestance opstaje – beskompromisna moć da se vlada nad ljudima.
Ta se moć ostvaruje od pretnje do praktikovanja monopola na silu.
Monopol na silu, ujedno znači uspostavljanje monolitnog fetišizma vladareve volje. Taj fetišizam je samopodrazumevajući i zahteva bezuslovnu žrtvu podređenih. Žrtvu za „nacionalni interes“, za „otadžbinu“, za „patriotizam“, za „odbranu i očuvanje tradicije“, za „slobodu slobodarskog naroda“, za „veru i verovanje“… Sa druge strane, tu moć da odlučuje o životu svojih podanika, a i građana, takva vlast i takva država, a i sama zajednica, će praktikovati kao komemorisanje onih koji su pristali na žrtvu.
Pristanak na žrtvu se tumači kao autonomna odluka „slobodnih“ pojedinaca i grupa ljudi, a zarad dobra države i zajednice. Taj čin tako postaje konstitutivno mesto u ideologiji i kulturi despotskog „patriotizma“. No, pre pripisivanja sakralnog, komemorabilnog… karaktera žrtvi, takva kultura žrtve nastaje, dakako, u profanom interesu oligarha i njegove oligarhije. Vitfogel opet progovara: vladar koji u jednoj ruci sjedinjuje administrativnu, sudsku, vojnu i poresku vlast može uz takvu moć da oblikuje zakone po svojoj volji i volji njegovih pomoćnika. Po volji apsolutističkog režima u svako doba dana i noći će sopstvene norme i pravila menjati.
I sav ovaj život koji danas živimo u Srbiji nije ništa novo i nepoznato. Ni u svetu ni kod nas. Nekako su sve despotije i svi samodršci slični jedni drugima. Lako ih je detektovati. Ali, sa druge strane, onima koji žive pod teškim jarmom neslobode, pretnje, u zemlji razobručenog i svakodnevnog zločina, životne i egzistencijalne teške neizvesnosti i ugroženosti…, ova konstatacija nije nikakvo ohrabrenje, niti predstavlja olašanje. I usred te dugotrajne nevolje često se može čuti isprazni ideologem o „Srbima kao državotvornom narodu“, koji, eto, još uvek, po ko zna koji put, pokušava da počne sa stvaranjem države. Taj se ideologem javlja naročito u periodima teških, a u istoriji čestih, iskušenja kao budnica, kao uteha u uverenju o značaju i snazi narodnoj, u uverenju o posebnosti, superiornosti naroda. To ukazuje na jednu nesrećnu istoriju zajednice zakoprcane u zamršenom klupku nerazumevanja, kako sopstvene tradicije, tako i modernizacije. Zajednice, koja je upoznala, ali nije spoznala svoju prošlost. Ovaj problem se, između ostalog, pokazuje u izraženoj nepostojanosti prosuđivanja srpske javnosti o svojim vladaocima. Svi vladari Srbije su, sem kneza Miloša Obrenovića, bili ubijeni ili su oterani s vlasti. A i knez Miloš Obrenović, dodajmo, obilato je, posle smrti, pribijan na stub srama. Ovim podsećanjem se nimalo ne iscrpljuje slika dugotrajnog kontinuiteta diskontinuiteta državne vlasti u Srbiji.
Režim, nadalje, vlada unošenjem strepnje u društvo višedecenijskim „nerešenim“ pitanjem Kosova. Sve je ozbiljniji utisak da se kosovska kriza, kako kaže filozof, s merom gasi i s merom pali. Snažna je to poluga vlasti. Pseudopatriotizam, kao ideologija, je rodno mesto egzistencijalnih strahova, ali i utrnulosti stanovništva. Sa horizonta neprestance „preti“ smrtni i smrtonosni nepriatelj. Svaku svoju nesigurnost vlast otklanja gradeći sebe kao jedinog i delatnog spasioca nacije pred strašnom, „nerešivom“ višedecenijskom opasnošću. Kasarnizacija društva je još jedan beočug u lancu vlasti. Mobilizacija i regrutacija su permanetni motiv u njenim iskazima. Otuda, recimo, javno davanje prvesntva pitomcima vojnih akademija spram studenata drugih akademskih škola. Kada jedna klasa vojnih pitomaca diplomira onda to, ritualno, slavi država. Kada diplomiraju „obični“ studenti, to slave porodica i prijatelji. Prvo slavlje je kičasto, etablirano i javno, drugo je potisnuto u sferu privatnosti. Sa promenljivim uspehom u raznim zemljama se uspeva u tome da militarni duh ne postane i dominantni duh. Jer, militarni duh teži ne samo militarizaciji društva već, prevashodno, ideji militarizacije kao vladajuće ideje.
U stvari taj govor je suštinski besmislen, jer se gradi na, za sada, fiktivnoj opasnosti koja se temelji na, ujedno, netačnoj i prostoj pseudoistorijskoj analogiji: ako se nešto u nekim uslovima nekad desilo, onda će se u ponovljenim sličnim uslovima to desiti na isti ili sličan način. Netačne i proste (lako „razumljive“) istorijske analogije su oprobano sredstvo u rukama demagogâ ma kako se oni zvali: ideolozi, propagandisti, sveštenici, reklameri, „stručnjaci“ za public relations, lobisti, marketing-agenti… Za razlozima tom nasilju se traga u prošlosti, pa stvarno nasilje i tragedija koji su se desili nekad, bivaju mitizirani u kolopletu selektovanih činjenica i predstava o prošlom, te se projektuju na današnje generacije i na potomke. Budućnost prošlosti je neizostavni lajtmotiv režimlijskih medija. Ko prati te medija, makar površno, i ko, pritom zdravorazumski rasuđuje, primetiće kako se, primerice, Amerika od zle države koja od jutra do sutra smišlja kako da uništi Srbiju, lagano premeće, pod uticajem „mudre politike“ našeg vođe, u moćnu državu koja spoznaje, poštuje i prihvata oberučke „doslednu“ politiku istog vođe. A Rusija se istovremeno nekako lagano, kao ispirana propagandnim belilom, pretapa u bezličnu reč. Podanici, naravno, opet obradovani.
Nasilje, nesreća, nevolja, smrt su, da dodamo i ovo, upleteni i umršeni u svakodnevni život. Prvi minuti na televizoru ili iz radio aparata, prve stranice štampe češće i prilježnije javljaju o svakodnevnoj tragediji nego o vremenskoj prognozi. I tako od Miloševića do danas, sa, doduše, promenjivim intenzitetom. Smrt i nesreća su komšije, obitavaju u sumračnim kutovima naših stanova i kuća – tuga i strah nas, kao seni, prate i kad smo budni i kad spavamo. Upiremo oči i pružamo ruke ka „spasiocu“. „Spasiocu“ koji brine o tome kako da se hranimo jeftino, kako da se lečimo, kako da radimo i šta da mislimo,šta da volimo, a šta da nikako ne volimo… Dok nad nacijom, od zore do duboko u noć, bdi taj uomo universale bitisaće i nacija. Jer, kako je onomad, iz sveg glasa podviknula građanstvu premijerka: „Možete da radite šta hoćete, ali mi nećemo odustati. Vi glasnije, mi jače. Ako vi pobedite neće biti plata, penzija, puteva. Nikada se nećemo povući. Mi ćemo se boriti svakog minuta, sata, sekunde za bolju Srbiju!“ Pazi sad – „svakog sekunda“. Pa kad spavaju, šetaju, jedu, zadovoljavaju fiziološke potrebe? Ili ipak svakog sekunda drhte nad sudbinom naciona. Ono što znamo, mnogi samodršci, od kad je sveta i veka, su jarosno uzvikivali „Posle mene potop!“ Osim biblijskog potapanja svega sveta, nije zabeležen niti jedan potop zarad pada, iskliznuća s trona.
Do očaja dovodi strašna smrt dece i mladih ljudi. Režim jeste odgovoran, jer dugo, isuviše dugo iskiva nasilje kao modus vivendi svega života ovde-i-sada.
U beskrajnom nizu zle kobi tu skoro su, kako javlja štampa, pitomci Policijske akademije bili u kolima, kojima je upravljao pijani balavac, kojim je napadnut i teško povređen aktivista Predrag Voštinić. Sve da je ovo „objašnjenje“ tačno (sic!), čovek mora da se zabrine – Policijska akademija među svoje pitomce prima alkoholičara, siledžiju, mentlno i moralno problematičnu osobu. Taj i takav će sutra stajati na braniku zakonitosti. Kakav branik, takva i zakonitost. Predragu Voštiniću želim brz i potpun oporavak i da ubuduće sa nelagodom seda na bicikl kada krene ulicama njegovog i naših gradova. Ima ozbiljan razlog za oprez.
Zato baš hoću da citiram Radoja Domanovića: „Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.“
Na koncu. Sva umovanja mudrih ljudi o zloj naravi vlasti, sva filozofija, umetnost o bedi vlasti ne mogu da dočaraju stravu i užas endemske bede vlasti kakva se ovom podneblju „posrećila“.
