„Mnogi lov neopravdano svode samo na pucanje, međutim pravi lov je svaka aktivnost koja čoveku omogućava da zahvaljujući svojoj veštini i poznavanju ponašanja divljači uspe da njena vrhunska čula sluha vida i njuha prevari i da divljači neopažen priđe na blisko odstojanje. A da li će zatim tu divljač da slika, nacrta, samo osmatra, napiše joj pesmu ili je odstreli je svejedno i stvar je odluke pojedinca, sve je to lov“, kaže lovac Mihajlo Hadži Pavlović.
O čoveku koji je svojim radom ostavio dubok trag u oblasti lovstva i kinologije zasigurno je da možemo pisati knjige, ali mi se nadamo da će ovaj kratak tekst biti dovoljan podstreh svim mladim ljudima da krenu njegovim stopama.
„Lov je prilika da se čovek stopi sa prirodom, spozna njene zakone i, poštujući ih u potpunosti, uzme svoj deo ne ugrožavajući opstanak njenih divljih stanovnika.“
Rođeni Beograđanin, a po stažu stanovanja ozbiljan Zaječarac po struci je magistar lovstva.
Lov je zavoleo pored ujaka i strica i kako kaže kao dete je radije bos pratio lovce na prepelice po srtnjikama diveći se njihovom umeću i radu pasa, nego što se igrao sa vršnjacima. Velika ljubav prema lovu odovela ga je na studije šumarstva, a zatim i magistraturu iz oblasti lovstva. Pored Srbije, svoje znanje dokazao je radeći i u Italiji i Makedoniji.
„Priroda bez divljači je kao ram bez slike.“
Njegovih projekata ima mnogo, a on je najponosniji na svoj magistarski rad o jelenskoj divljači severoistočne Srbije, koja je svojevrstan temelj svih kasnijih istraživanja ove vrste na ovom prostoru. Ali tu su i projekti naseljavanja divokoze u Zlotskoj klisuri, naseljavanje jelena u muflonsko i lopatarsko lovište „Dubašnica“, projekat naseljavanja jelena u zapadnoj Srbiji, i drugi.
Kada smo ga pitali da napravi paralelu između lovstva danas i lovstva u doba Jugoslavije rekao nam je: „Lovstvo u doba Jugoslavije je uživalo mnogo veći ugled i uvažavanje u društvu nego danas kada je malte ne anatemisano, a protiv čega se moramo svim silama argumentovano boriti. Uloga lovaca kao zaštitnika prirode i divljači u njoj u širokim slojevima stanovništva ranije se nije dovodila u pitanje. Mnoge vrste sitne divljači su bile znatno brojnije i lov uspešniji. U današnje vreme međutim, brojnost sitne divljači je u krizi ali smo doživeli ekspanziju krupne divljači, posebno srneće divljači i divljih svinja a polako raste i brojnost jelenske divljači pa i krupnih predatora. Danas pak imamo znatno više stručnog kadra i stručnog rada u lovačkim organizacijama nego ranije, značajne rezultate u unapređenju stanja u lovištima su donela republička podsticajna sredstva a pojavljuju se i prvi uspešni primeri lovno uzgojnih centara u privatnom vlasništvu u kojima lovstvo poprima oblik istinske privredne delatnosti.“
Oduvek se zalagao za primarnu ulogu srtuke u lovstvu i smatra da se strukom moraju baviti stručnjaci. Oni treba da određuju šta, koliko i kada raditi i odstreljivati u lovištu, a rukovodstva lovačkih udruženja u tim okvirima koje je struka dala, samo treba da odlučuju ko će iz članstva te mere i zadatke ostvariti. Napominje da je sada stanje u pogledu zastupljenosti stučne službe bolje nego nekada, ali se glas struke u mnogim sredinama nedovoljno čuje i uvažava.
Po njegovom dubokom uverenju celokupna stručna operativa lovačkih organizacija u Srbiji trebala bi da bude umrežena u jednu jedinstvenu stručnu službu pod direktnim nadzorom države, koja bi se neposredno starala o njenom funkcionisanju a i finansiranju.
Hadži- Pavlović je naročito ponosan na svoj projekat obuke i racionalnog korišćenja pasa krvoslednika. Kinologija zauzima jedan veliki deo njegovog srca. Odgajivač oštrodlakih jazavičara u ovu vrstu zaljubio se pre svega zbog posla. Iako su njegova prva ljubav bili engleski poenteri, čiji je istorijat u Srbiji napisao još davne 1979, i inicirao osnivanje prvog Poenter kluba, prešao je na jazavičare iz mnogo objektivnijih razloga, a velika uživanja u lovu doneli su mu i goniči. Kao kinološki sudija ceni sve rase lovačkih pasa i njihov doprinos uspešnosti lova, a za sebe kaže: „Kod mene stanje ovakvo: oštrodlaki jazavičar u dvorištu, a poenter i gonići zauvek u srcu“.
Ističe da je lovna kinologija u sve većem zapećku i da je to naročito uočljivo sve manjim učešćem lovačkih pasa na kinološkim izložbama i laganom zamiranju radnih ispita pre svega za pse goniče i jamare, naročito kada su u pitanju ispiti obučenosti na divlju svinju. Kako kaže ovaj problem je zbog velikog pritiska „zaštitara“ na zabranu organizovanja ovakvih ispita uprkost odredbama Zakona o divljači i lovstvu. Ovo vidi kao veliki problem koji zajedničkim snagama treba da rešavaju Lovački savez Srbije i Kinološki savez Srbije.
Da je lovstvo stil života i da su lovci ljudi sa posebnim darom možemo se svi složiti. Mihajlo Hadži –Pavlović je i nešto više od tog, živa enciklopedija lovstva i pored teorije izuetan poznavalac lovstva u praksi, samostalno je izradio i izdao preko 30 DVD o lovstvu, kinologiji i divljači. Za sve buduće lovce ovo je njegova poruka:
„Lovac mora biti odličan poznavalac prirode i njenih divljih stanovnika kao i primer odgovornog rukovanja svojim oružjem. Sa odstreljenom divljači se mora postupati sa punim poštovanjem. Lovac u društvu mora u svemu biti primer za ugled“, završava Mihajlo Hadži Pavlović.
