Jedini lekar u Srbiji koji zna znakovni jezik živi i radi u Nišu

Specijalista opšte medicine Tatajana Ristić radi u ambulanti  Doma zdravlja “Rasadnik” i za sada je jedini lekar u Srbiji koji zna znakovni jezik. Jedini cilj joj je bio da uspostavi komunikaciju sa svojim gluvim pacijentima na njihovom “maternjem jeziku”.

Pandemija korona virusa je dodatno uticala na odluku Tatjanu Ristić da odluči da uči znakovni jezik, jer je nošenje maski sve otežalo. Gluvi ljudi većinom čitaju sa usana, a poslednje dve i po godine i tu mogućnost su izgubili jer maske prekiravaju usta.

“Obično znakovni jezik poznaju deca ili roditelji gluvih osoba, dakle uče zbog nekog člana porodice. To nije moj slučaj, nemam u porodici nikog sa slučnim problemima, počela sam da učim jer mi je to bilo potrebno za svakodnevni rad”, objašnjava doktorka Tatjana Ristić.

Završila je početni A1 kurs na Akademiji Oksford, pa je nastavila i dalje.

“Imam u ambulanti u “Rasadniku” petoro gluvih pacijenata, ali pošto radim i na zameni, u kontaktu sam sa više njih. Kada se razbole i dođu kod lekara, prvi problem imaju već  u čekaonici, jer ne čuju kada ih sestra prozove. Znakovni jezik je njihov maternji jezik, naravno da im prija kada im se obratim na njihovom “jeziku”.

Ristić dodaje  da dosta nauči i od svojih pacijenata, a znakovni jezik je pun simbola i skraćenica, pa kaže da njime govore “pametni ljudi”.

“Nije bilo teško naučiti, kada imate cilj. Moj je bio da uklonim barijeru i pomognem i sebi i tim ljudima”, kaže Ristić.

Nije se raspitivala da li u Srbiji postoji još neki lekar koji zna i upotrebljava znakovni jezik, ali je ohrabrujuće to da je još jedna doktorka Doma zdravlja Niš, specijalista ORL  medicne Maja Radenković, počela sa časovima znakovnog jezika, pa će Niš ubrzo imati dve doktorke koje “govore” ovim jezikom.

Prema dostupnim podacima u Srbiji ima oko 30 hiljada gluvih i nagluvih osoba, a 2019. godine bilo je 30 tumača za znakovni jezik, što je nedovoljno. Od 2015. godine važeći je zakon i ustavno pravo gluvih osoba da im  državne institucije moraju omogućiti tumača za njihov “maternji jezik”, nažalost to se u praksi ne primenjuje.