Na početku. Još je Aristotel zapisao: „Ceo život deli se na slobodno vreme i rad,… na poslove koji su nužni i korisni i na poslove čiji je cilj dobrota. Ljudi se odlučuju… za rad zbog dokolice, za ono što je korisno i nužno zbog onog što je dobro i lepo.“
No, da vidimo.
Fond vremena se deli na radno vreme i vanradno vreme. Vanradno vreme se, pak, može deliti , oslobođeno vreme i slobodno vreme. Radno vreme je vreme za rad od koga zavisi životna egzistencija pojedinca i osoba koje su zavisne od njegovog rada. Oslobođeno vreme je ono vreme koje je oslobođeno od rada, ali nije oslobođeno od niza drugih aktivnosti (društvene aktivnosti, priprema za rad, odlazak na posao, kućni poslovi, Slobodno vreme pripada samo čoveku, neopterećeno tzv. spoljašnjim obavezama, koje pojedinac može da posveti sebi i svojim zadovoljstvima i potrebama. A u okviru slobodnog vremena može da postoji i dokolica.
Fond vremena naročito postaje predmet interesa francuske sociologije i sociologije rada sredinom minulog veka. To je period u kome se ubrzano razvija treća industrijska reovlucija (automatizacija, kompjuterizacija, robotizacija…). Neki autori smatraju da treća industrijska revolucija traje i danas, a da su četvrta, peta i šesta (koja kuca na vrata) indutrijske revolucije tek njene etape.
Dok je radno vreme uglavnom uobličeno radnim obavezama, ostali delovi slobodnog vremena su predmet posebnog interesa svakog pojedinca. Naravno, ni radno vreme nije u potpunosti van kontrole onoga ko radi. Čovek može da, zavisno od prirode posla, unekoliko vrši raspored obaveza. Ali, prinuđen je da ostvaruje standardizovane ishode koji ne zavise od njegove volje.
U nauci ima još podosta nedoumica u pokušajima da se precizno odrede slobodno vreme i dokolica.
Tako Žorž Fridman razlikuje oslobođeno vreme od slobodnog vremena. Celokupno vreme izvan vremena potrebnog za nužni rad je oslobođeno vreme. Ali tek kada čovek može da se po0naša i razvija prema sopstvenom izboru, dakle kada je oslobođen od svake obaveze nastupa slobodno vreme. Za Žofre Dimazdijea, pak, dokolica je neobavezno slobodno vreme. Dimazdije precizira. Čovekovo vreme ima tri dimenzije: (a) vreme za proizvodne delatnosti; (b) vreme za društvene zadatke i (c) dokolica.
Borba za raspodelu vremena spada u najteže ostvariva i najvažnija nastojanja čovekova između sila koje vekovima umanjuju slobodno vreme i otpora onih koji rade.Borba za tri osmice (osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna) je uvek bila odsudna i – krvava.
Iako mnoge međunaronde konvecije i državna zakonodavstva prihvataju da je princip triju osmica neotuđivo pravo radnika i da je to nedodirljiva civilizacijska tekovina – u realnom životu ovaj princip, kao i pravo na nedeljni, praznični, godišnji odmor, drsko narušavaju oni koji imaju političku i finansijsku moć u svojim rukama.
Više je nego aktuelna borba kod nas da, bar nedelja bude neradni dan. Pamtimo vreme socijalizma kada su subota i nedelja bili neradni dani. A da je rad u ove dane dodatno plaćan. Ta se borba vodi danas kada se u mnogim humanim društvima uvodi četvrodnovna radna nedelja i šestosatni, pa i četvorosatni radni dan.
Podsetimo. Pravo na slobodno vreme je krvavo branjeno od 1. do 4. maja 1886. u Čikagu. U sukobima je poginulo četvoro sindikalista, mnogi radnici su ranjeni. Osoba, čiji identitet nikada nije utvrđen, je bacila bombu na trgu Hejmarket (Haymarket) – sedmoro policajaca je poginulo i skoro sedamdeset je ranjeno. Država je uhapsila i osudila radničke aktiviste. Četvoro je pogubljeno. Od tada, pa nadalje, krvave čikaške ulice se smatraju rodnim mestom pobunâ radništva. Od tada, pa do danas, 1. maj je i simbol i dan za borbu za radnička prava. Naravno, tamo gde ima radnika koji su međusobno solidarni i spremni na otpor eksploataciji.
Padom socijalizma je omogućen odlučujući istorijski tranzicijski korak unazad.
Podsetimo i na ovo. Automatizacija, kompjuterizacija, robotizacija ne nastaju kao rezultat rasta humaniteta, kako se dugo verovalo – kao rezultat potrebe da se čovek oslobodi od teških poslova, da ima veći fond slobodnog vremena na raspolaganju i da može da se posveti zadovoljenju sopstvenih potreba. Automatizacija, robotizacija i kompjuterizacija su, pokazaće se, ostvareni ideal poslodavaca, vlasnika kapitala – to su veštački radnici koji ne postavljaju pitanje nadnice (pretpostavljaju se samo tehnološki troškovi njihovog funkcionisanja), pitanje slobodnog vremena, godišnjeg odmora, dečjeg dodatksa, prekovremenog rada, zdravstvene zaštite, penzije…
Robot (robotizovan radnik) je san svakog poslodavca. To je krucijalni razlog tehnološkog napretka – napredak u funkciji profita. Humanistima na žalost. Njihove pretpostavke i vizije su bile najnetačnije prognoze. Vizija napretka je to – u očima bogatih.
Ali i pre treće revolucije o radu, kao carstvu nužnosti i slobodnom vremenu, kao carstvu slobode je pisao Karl Makrs:
„Carstvo slobode počinje u stvari tek tamo gde prestaje rad koji je određen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću; po prirodi stvari, ono, dakle, leži s one strane oblasti same materijalne proizvodnje. Kao god što divljak mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi održao i reprodukovao svoj život, tako to mora činiti i civilizovani čovek, i on to mora u svima društvenim oblicima i pod svima mogućim načinima proizvodnje. S njegovim razvitkom proširuje se ovo carstvo prirodne nužnosti, jer se uvećavaju potrebe; ali se u isto vreme uvećavaju proizvodne snage koje te potrebe zadovoljavaju. Sloboda se u ovoj oblasti može sastojati samo u tome da podruštvljeni čovek, udruženi proizvođači, racionalno urede ovaj svoj promet materije s prirodom, da ga dovedu pod svoju zajedničku kontrolu, umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila; da ga vrše s najmanjim utroškom snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najadekvatniji njihovoj ljudskoj prirodi. Ali to uvek ostaje carstvom nužnosti. Sa one strane njega počinje razvitak ljudske snage, koji je svrha samom sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da procveta samo na onom carstvu nužnosti kao svojoj osnovici. Skraćenje radnog dana je osnovni uslov (kurziv – naš).“
Međutim, upravo zbog iscrpljujućeg rada, zbog teške rutinizacije radnog procesa, a i zbog egzistencijalne nužnosti da se u slobodno vreme radi, slobodno vreme danas, za običnog čoveka, skoro da nema znake slobode.
Klement Grinberg kaže: „Čini se da je najmanji nivo koji humanistička kultura može doseći u takvoj vrsti slobodnog vremena intelektualna osrednjost. A prema podacima što ih do sada imamo, kvantitativno povećanje i širenje takvog vremena slobodnog vremena samo po sebi ne obećava da će veoma mnogo podići taj nivo.“
Posle iscrpljujućih, monotonih, svakodnevnih radnji na radnom mestu, čovek rado odlazi u prostore koji obećavaju samozaborav na najlakši način – kič i protiv kultura. Jer, bilo kakav rad samorealizacije radi, podseća na rad koji je težak, neprijatan, koji je gola nužnost i trošenje ljudske snage i zdravlja. A ono parče slobodnog vrema, koje još ostaje čoveku je prilika za bekstvo od svake svrhovitosti. Ono je sve više pasivno stanje.
Pitanje slobodnog vremena nije puko pitanje odnosa rada i odmora, kako se danas želi prikazati. Bez slobodnog vremena nema ni slobodnog čoveka. To je vreme u kome se čovek može podsetiti da je čovek.
Klement Grinberg dobro primećuje kada kaže da kapitalisti sve više upravljaju i slobodnim vremenom, namećući pseudovrednosti koje će od radnika načiniti bezvoljnu mašinu. Zato on kaže: „Čini se da je najmanji nivo, koji humanistička kultura može doseći u takvoj vrsti slobodnog vremena, intelektualna osrednjost.“
Slobodno vreme radnika se skraćuje i degradira, ukažimo i na to, da dokoličarska klasa (Torsten Veblen) može da luksuzno živi u sopstvenom neradu.
Nužno je razlikovati dokolicu od dokoličarenja, tj. dokonice (vremena bez smisla, „ubijanja vremena“) dokoličarske klase (klase bogataša, klase eksploatatora) o kojoj je pisao Torsten Veblen. Dokoličarska klasa uživa u beskrajnoj dokolici, ona je dokona. A to joj obezbeđuju radne mase svojim radom. Te radne mase, za razliku od dokoličarske klase, dokolicu skoro da i nemaju. A i onda kada je imaju, opet je koriste za dopunski posao zarad opstanka njihovih porodica i zarad sopstvenog opstanka.
Na tragu Veblenovog razlikovanja dokolice i dokoličarenja Persi Kempbel će reći, misleći na dokoličare: „Za neke ljude slobodno vreme je period dosade i frustracija, raspoloživo vreme koje ne znaju da upotrebe za svoje zadovoljstvo, vreme koje treba radije ‚ubiti‘ nego mu se radovati.“ Za njih je i besposlica obesmišljena.
Na kraju, ponovimo, uslov slobode i očovečenja čoveka je iskazao Karl Marks: uslov osvajanja carstva slobode je skraćenje radnog dana. Radna prinuda pripada carstvu neslobode. Samo izvan te prinude čovek je kod kuće (može da se posveti porodici, odgoju dece i samom sabi).
