Uobičajeno je da ljudi od knjige, oni od političkog ili kakvog drugog uticaja, u smiraj svog društveno aktivnog života posežu perom za sećanjima o tokovima sopstvenog života. Sociolog Todor Kuljić je učinio isto u knjizi Anti – autobiografija, ali nikako to isto nije i istovetno sa mnoštvom tomova biografskih spisa
Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu čitalačkoj publici će biti predstavljena najnovija knjiga Todora Kuljića Anti – autobiografija. Ovaj skromni prikaz je poziv i preporuka čitaocu da pogleda među korice ove knjige i da se iznenadi – autor odlučno preispituje svoju intelektualnu biografiju, zalazeći u intimne meandre njegove misli, tako kako skoro niko među nama nije spreman da čini. On to čini bez ostatka. Danas se to, na našoj majušnoj pozornici oronulog mizanscena, ne radi. Tako je to danas u vreme gromoglasne samoreklame, inače oskudnih, sasušenih, nesvrsihodnih… domišljanja o opštim mestima.
Uobičajeno je da ljudi od knjige, oni od političkog ili kakvog drugog uticaja, u smiraj svog društveno aktivnog života posežu perom za sećanjima o tokovima sopstvenog života.
Todor Kuljić je učinio isto, ali nikako to isto nije i istovetno sa mnoštvom tomova biografskih spisa. U tome je draž i izazov njegove knjige, ali i provokacija čitaocu. Jer, autor se, ne na momente, već tokom celog teksta, preispituje do dubina sopstva njegovog. I to tako da dodiruje one delove samoga sebe koje je smatrao ili i sada smatra gradivnim u njegovim naučnim (sociološkim) uverenjima. Sledstveno, i gradivnim u formiranju njegovog stava spram društvenih i profesionalnih prilika. Istovremeno, on ne obitava samo u svom vrtu, već, na više mesta, pokazuje da se društvene prilike, okolnosti i uticaji itekako utiskuju u formiranje misaonog polja. Pa opet, čitaoca malkice iznenadi tvrdnjom da se klonio i sklanjao, recimo tako, od učestvovanja u komešanju mnogih neformalnih, interesnih, pomodnih, novoobičajnih… asocijacija. Kako na fakultetu, na kome je provodio svoj naučno-istraživački život, tako i u prostorima redakcijâ časopisâ, listovâ…, za koje je pisao, tako i u sredini u kojoj živi.
JERETIČKO UTOČIŠTE: Autor ovako objašnjava svoju poziciju: „Životopis se hronološki izlaže, biografija se konstruiše i domišlja. Ovaj spis nije ni jedno ni drugo. Nije narativna celina sa pozitivnim i negativnim junacima, žrtvama i dželatima niti suočavanje zlog doba i dobrog Ja.“ A teorijski svoje stanovište objašnjava time da je sebe formirao uz Marksa, Vebera i uz funkcionalizam. I dodaje: „Već 1990-ih marksizam je postao jeretičko utočište neretko stigmatizovano kao anahrono. Nisam ga napuštao, ali sam se trudio da istraživačku usmerenost nadograđujem novim teorijskim pristupima: konstruktivizam, hermeneutika, simbolizam, pojmovna istorija.“
Ta relativna izdvojenost od huka, graje i pompe prestonice životom izvan prestonice i delatna neverica prema raznoraznim svrstavanjima, kako u akademskom svetu, tako i u političkoj kvantaškoj pijacu je autoru dala prostor (i vremenski i delatni) te je, kako kaže, išao za kontinuitetom sopstvenih magistralnih ideja i interesovanja, mada „nijedno istraživanje nije planirano. Isticala su jedna iz drugih i kumulativno se nadograđivala. Krupne tektonske promene moći su u razvijenim središtima provocirale nove istraživačke pristupe i prioritete. Pratio sam ih i pokušavao da primenim na domaću stvarnost. Od ranog istraživanja fašizma kao pokušaja svladavanja akutne krize kapitalizma do kasne filozofije istorije levice je raspon od skoro pola veka. Široka vremenska deonica prepuna lutanja i istraživačkih nesigurnosti. Nisu ih ublažavale sociološkosaznajna i ideološkokritička komponenta koje su pratila sva istraživanja. Vlastitim lutanjima pratio sam i tranziciju uma okruženja (kolebanja i promene opredeljenja humanističke inteligencije) čiji sam svakako i sam bio deo, nikada dovoljno samorefleksivan.“ Po mome mišljenju, u ovom dužem citiranom izvodu, autor se predstavio čitaocu. Kada sam pročitao ovo mesto u Kuljićevom tekstu, setio sam se odnekiud jednog mesta u davno objavljenom tekstu Esada Ćimića (Intelektualci i suvremenost: skica pokušaja tipologije društvenog angažmana intelektualca) kojim se može osenčiti delo i Todora Kuljića: „Iskustvo utopijskog izvorno je svojina autentičnog intelektualca i njegovo je prisustvo utoliko što bez njega nema vizije budućeg i transcendencije sadašnjeg. A ideologija im je strana i iz tog razloga što sadašnju zbiljnost konzervira.“ Evo, čujmo, kako je autor posmatrao rast samouverenosti prestoničke univerzitetske aristokratije: „Nasuprot novim partijskim intelektualcima isticao sam opštiji angažman distancirajući se od analitičara i političara. Nezapostavljanje teorije je tražilo otpor politizaciji i komercijalizaciji. (…) Uz sve to nevešt u pomodnim intelektualnim debatama o main stream temama (proceduralnim i patriotskim), pa zbog svega rečenog daleko od profesorskog aristokratizma čiji su protagonisti bili sigurni ako ne u vlastitu nezamenljivost ono u jedinstvenost. Osećao sam ove strukture kao student, gledao generalsku decu u vrhu šezdesetosmaškog protesta i docnije pratio decu profesora u nastavnom veću. Kod mnogih se i u kasnijem dobu zadržala naročita prazna arogancija rečitih dvoknjižara (izraz prof. Đorđa Stankovića). Intelektualno samouvereni krugovi pretendovali su na akademsko plemstvo. Moj habitus iz urbanog, ali provincijskog srednjeg sloja kosio se sa naročito retorički virtuoznim tumačenjem poziva koji je trebalo znati i beogradski nositi. Pa ipak, bilo je to okruženje sa kojim sam se i nasuprot kojem sam se formirao. Tešio sam se da je lakše kvocati nego jaja nositi. Maske su pale kada su rečiti dvoknjižari devedestihih preselili svoju retoriku u politiku.“
STISAK DOGME: Iz takve pozicije Kuljić je mogao da deluje slobodnije no što bi se očekivalo na ovom podneblju. Recimo, iz Saveza komunista je brzo izašao još kao mlad čovek čim je osetio čvrsti stisak dogme (mihelsovski gvozdeni zakon oligarhije). Šezdeset osma je za njega bila razočaravajuće iskustvo kada se pobuna i njena poezija utopijskog okončala kozaračkim kolom. Već na početku autor kaže: „Profesionalna autobiografija (u daljim navodima AB) nije nezavisna lična ispovest nego je treba čitati i kao naročito posredovani odnos moći i samoviđenja, kao društveno uslovljeno znanje o sebi. AB pokazuje kako je viđen tekst i kontekst u sećanju na vlastitu karijeru. Ko mi je posredovao znanje i okvire za tumačenje znanja, porodica, škola, ideologija, generacija? Kako su se razni uticaji prelamali kroz lično iskustvo i kako je sve to ‚izrežirano‘ u AB sećanju? Kakav mi je bio angažman, tj. odnos prema javnim pitanjima? AB je pogled na prošlost odozdo, dok je pogled odozgo perspektiva vladajuće grupe i hegemone epohalne svesti.“ Nekoliko stranica dalje čitamo: „Zato je u ovoj knjizi raščlanjena složena metodologija samoviđenja važnija od iskustvenih sadržaja piščeve profesionalne AB kojom je dokumentovana“
To samopropitivanje je često vrlo tvrdo i beskompromisno, skoro da bi neko mogao da kaže da, na momente, ovaj tekst sliči samobičevanju poput flagelacije hrišćana. I pogrešio bi. Samobičevanje jeste i religijski obred, ali i kažnjavanje drugog ili samokažnjavanje. Ovde nema sakralizacije, niti dogme (zbog čijeg nepoštovanja sledi kazna), već se radi o slobodnom i dubokom poniranju u sopstveni misaoni i karakterološki habitus. Samorefleksivnost je ovde armatura tekstualne strukture. Jer, kaže autor, „potiskivanje negativnih sećanja nije lekoviti zaborav“.
Autobiografski pasaži su umetnuti, ne kao potvrda propitivanju fenomena, već, kako mi se čini, kao pogled na svojevrsnu inicijaciju, koja, kako mi se dalje čini, prema autorovom mišljenu, još nije okončana. Ti pasaži su zakivci koji drže misaonu skelu.
Meni ova knjiga otvara pitanje o tome da li se vlastita prošlost, u kolopletu društvenih i biografskih psilika, može samorekonstruisati? A onda, i razumevati, tačnije samorazumevati? Ispovest ili sagledavanje sadašnjeg vlastitog trena (koji je već neumitna prošlost kada je napisano poslednje slovo)? Ova knjiga je, naizgled, tek postavljena na vrh iskustvene gomile. Ali, gomila još nije struktura. Kao što određen broj cigala ne čini kuću i jeste gomila (nestruktura) sve dok se cigle ne postave u određen poredak (struktura). Paradoksalno? Samo naizgled. Jer kuća (celina) se može ponajbolje sagledati i osmotriti samo ako se iz nje izađe. I, ako se istovremeno prizove u sećanje – kako je izgledala dok je bila – gomila. Pa, i pisanje Anti – autobiografije, mi više sliči pisanju na papiru prislonjenom na sećanje, koje nije stameno (pada po koja cigla), koje menja oblik pod, naročito, unutrašnjim priskom ili tek, hukom epohe. Ili, još tačnije, izlaskom iz kuće, napustili smo je. Napuštanjem, preispitujemo je. Nekako, čini mi se da sećanje nije konstruktivizam (na šta se autor referiše u tekstu), nije tek ni dekonstrukcija, već je okretanje ka ruševnoj ili već samosrušenoj građevini koja je bila kućište, tj. mesto mišljenja. Biti sentimentalan, to je, po mome mnjenju, neizbežno. Zato i pišemo. Dakako, svako pisanje je traganje za onim što je nabacano u polumračnim depoima naših minulih dana.
U podkontekstu se Kuljićeva knjiga može čitati i kao pogleđivanje na masovnu pojavu konvertita – od zamene naučnih paradigmi pod uticajm vannaučnih sila; još lakše, do prebiranja po tezgi punoj idelogijâ od svih farbi, od pijačnog dana do pijačnog dana.
| „USPEH“ KONVERTITA I GLAVOSEČA |
| Neka mi bude dozvoljeno da ovde, na marginama Kuljićeve knjige, zapišem sopstvenu reč o ovoj, po društvo, pogubnoj pojavi. Promeniti stanovište pod uticajem i utiskom teškog i mučnog samopreispitivanja (u stalnom samoocenjivanju sa stanovišta racionalnosti i humanosti) nije nikakav greh, već je pohvale vredno. Ali, utilitarno, masovno „tranziciono“ konvertitstvo u postsocijalizmu je – gnusno. Ti su konvertiti tada bili „uspešni“, a i danas su „uspešni“. Oni su grlati u sumasišavšoj jurnjavi od govornice do govornice, od medijske kuće do medijske kuće, od „naučne“ konferencije, do „naučne“ konferencije… Oni su nametljivi. Njihovi stavovi i njihova ideologija su – neupitni. Oni ustreptalo, grčevito, baš netrpeljivo, zastupaju „stavove“ koji su baš „dosledni“. Actus purus je, takoreći, njima darovan božanski dar. Ima, među njima, ponajviše budalastih, a halapljivih. Onih, koji ni u vreme „komunizma“ (iako su bili dogmatski, skroz naskroz, uvereni članovi Partije) ni u „postkomunističko“ vreme nisu bili, niti jesu išta drugo do onih koji neprestance brbljaju uprazno. To naročito čine jučerašnji dogmatski komunisti (ideološki glavoseče), a i sada kao dogmatski antikomunisti – klerikalci, liberali, pluralisti, patrioti, državotvorci, nacionalisti…, vazda „dosledni“, i tada i sada, glavosečeniju nepodobnih. |
SAMOREFLEKSIJA: Vratimo se kratkom saldu Kuljićeve knjige. Autor, u završnom delu, pored ostalog, rekonstruiše i iznova se sreće sa temama o kojima je decenijama pisao: igrarije „mekom“ moći u naučno-profesionalnom polju; antifašizam; anti-antifašizam; veberijanska kritika socijalizma; Tito; trostruki raspad: države, socijalizma i pojmova; kultura sećanja; tanatopolitika; gerilski antikapitalizam; sociologija generacije…
Na kraju, čujmo autora još jednom: „U iznetoj samoanalizi samorefleksija je bila važnija kao metodska AB (anti-autobiografija – prim. moja) opomena, kao stalni proces, nego kao sredstvo definitivne procene profesionalnog učinka. Kod mlađih je samorefleksija potencijal promena za budućnost kod starijih je retrospektivna panorama lutanja koja može biti poučnija drugima nego sebi. Ali je neizostavan segment profesionalne samosvesti. Koliko god bila samokritična i samorefleksija ostaje subjektivna. Nije neistinito samo glačanje pozitivne AB nego može biti iskrivljen i pogled unazad koji beleži samo vlastita kolebanja i strepnje.“
Piše: Đokica Jovanović, sociolog
