Sa njihovih vrhova namernik će ugledati „sav poznati nam svet“… ako na svom putu i u svojoj nameri ikada kroči na ove planine. Tamo se, na žalost, retko putuje. One su visoke, lepe i moćne, ali i slabo znane. Jedna od druge nisu mnogo udaljene, jedna bez druge ne mogu bitisati, a spojene su, u večnu ljubav, dok je sveta i veka, prevojem Lisinski preslap.
Pravi zaljubljenici u jug Srbije njih će stalno pohoditi i obavezati se da sa njihovom snagom i krasotom upoznaju sve znane i neznane. I da ih povedu na planinu Valozi i Glošku planinu.
Na putu ka Valozima (1830 m), najvišem vrhu istoimene planine, shvatićemo koliko su blizu i Vardenik, i Besna obila, i Vlasinsko jezero i Crnook. Posebno se do Velikog Strešera i Besne kobile čini da kamen možemo dobaciti. Jer, Valozi su istočnije od Vardenika i Vlasinskog jezera, na, vazdušnom linijom posmatrano, sredokraći između Surdulice i Bosilegrada.
Neverovatna je, na prvi pogled, sličnost u visini, obliku, sastavu biljnog pokrivača, između planina juga Srbije. A, opet, koliko je svaka planina osobena, jedinstvena, da može ispričati neku svoju, samo svoju priču.
Ovo je priča ne o jednoj, već o dve planine koje se u dugom letnjem danu mogu obići sa uživanjem, sa ispunjenim srcem, bez iole većeg naprezanja. Put nas najpre vodi u selo Gornja Lisina, iznad veštačkog Lisinskog jezera, kraj puta Vlasina – Bosilegrad. Selo se održalo uprkos svemu, što je uspeh za jug Srbije, a zasluga opštine Bosilegrad.
Iz centra sela, polazimo uz Lisinsku reku. Do Valoga ćemo proći mahalu Moravci, koja se nalazi na 1200 m nadmorske visine. Naša staza je širok i sasvim prohodan, i za vozila, šumski put. Zanimljivo je da se sve vreme vidi Gloška planina, udaljenija od Valoga, još prema istoku. Valoge, zbog krivudavog puta i mnogo šume, ne možemo odmah videti. Tako uočavamo i prevoj Lisinski preslap, koji povezuje dve planine, i koji će nas kasnije sa valoških 1830 m spustiti na 1406 m, da bi u produžetku prešli na Glošku planinu i dostigli njen prvenac Mečit na 1756 m.
Široki put napuštamo po prolasku mahale, a onda ćemo se prepustiti pravom planinarskom uživanju. Do najvišeg dela planine Valozi, idemo preko pašnjaka. Na sve strane se otvaraju neverovatni vidici. Topao dan, vedro nebo prosto nas tera da se vratimo u detinjstvo, da pronalazimo pogledom sve one predele gde smo odrasli ili o kojima smo slušali priče. Meka trava idealna je za odmor, za plandovanje, i za osluškivanje najlepšeg zvuka u planini – zvuka tišine. To se u gradovima ne može iskusiti…
Pred vrhom ponovo nailazimo na stazu, kojom se, u stvari, može i od Besne kobile ili Vardenika doći na Valoge, a potom produžiti na Glošku planinu i spustiti se u selo Gornja Ljubata. Na najvišem vrhu je gomila kamenja. I mi simbolično uzimamo koji kamičak i nadzidavamo piramidu. Na vrhu Valozi javljaju nam se neverovatne zamisli o povezivanju staza i pravljenju trougla sa Besnom kobilom i Velikim Strešerom. Da svu snagu našu, i svo znanje i iskustvo upotrebimo da se okupljamo na što više planina juga Srbije. Ima mnogo lepih ili izazovnih planina širom sveta, ali njih pohoditi a pre toga ne obići sve planine na jugu Srbije ostaviće jednog dana, kada se to spozna, veliku prazninu u duši svakog južnjaka.
Кonačno se upućujemo ka Gloškoj planini. Vrh Mečit je sve vreme pred nama, poziva nas. Zadovoljstvo da se popnemo u jednom danu na dve poprilično visoke planine pruža nam se zahvaljujući Lisinskom preslapu.
Naglo se spuštamo na prevoj, okrećemo još jednom ka Valozima, i odatle oni izgledaju mnogo opasniji nego što zaista i jesu. Zbog spuštanja za 400 m, Valozi za trenutak zatvoriše svojom masom i oblikom čitav prostor iza naših leđa. Lisinski preslap, pak, u većem delu je velika travnata površ, a tek manji deo je pod šumom. Opet, pojas četinarske, a niže i listopadne šume, prisutan je od Lisinskog preslapa ka selu Gornja Lisina, na onom delu puta, koji nas očekuje tek po povratku sa Gloške planine.
Iako je izgledalo da je prvenac Gloške planine zaista jako blizu i Valozima i Lisinskom preslapu, kada smo se približili mestu za koje nam se još i pre uspona na Valoge činilo da je odlično za završnu deonicu ka Mečitu, ispod nas je bila velika i duboka dolina. Nije bilo druge, nego zaobilaziti dolinu i stazom preko pašnjaka, doduše znatno dužim putem, ne nešto zahtevnim, ali sa ove strane jedinim, u širokom luku doći do ispod samog Mečita. Sada se nas privlače vidici ka istoku, na obližnju Milevsku planinu. Preko puta Mečita je vrh Samovilnjak, a nešto dalje, na severu, ugledasmo i Кrvavi kamen. U uzanom prolazu između Milevske planine, Valoga i Gloške planine, krivuda put za Bosilegrad i svojim kracima (zalivima) jedva je stalo Lisinsko jezero.
Na samom vrhu dočekuje nas blagi povetarac i želja da se propitamo i utvrdimo gde se šta nalazi, najpre bliže, a onda i mnogo dalje na jugu i jugoistoku. Od sela Gornja Ljubata, preko Bosilegrada, onda Čudinske planine i Crnooka, sve do gorostastasa: Osogovske planine, Rile i Pirina. Opet ka istoku, jasno se vidi i Vitoša, ispod nje je Sofija. Daleko na severu ponosito se pruža Suva planina. Sa Valoga i Mečita, noću bi nas očarao odsjaj svetala i Niša i Sofije u isto vreme!
U Gornju Lisinu smo se spustili preko mahale Кolište. Zatičemo meštane kako vredno prikupljaju drva za ogrev. Neće proći ni par sedmica od dana našeg pohoda, u ove krajeve uvući će se sumorna i hladna jesen. Iz odžaka će već početkom oktobra da kulja dim punom parom, i tako sve do kraja aprila. Vlažnu jesen ubrzo će odmeniti ledena zima, sa ogromnim nanosima snega, dugotrajne hladnoće. Lepota i surovost u isto vreme i odlučnost gorštaka da ostanu ovde, da žive od svoje zemlje, svojih voćnjaka, šuma i stoke!
Do Mečita smo naišli samo na jedan izvor vode. Od ovog vrha do Gornje Lisine, na znatno kraćem delu puta – čak tri česme.
Ova kružna staza dugačka je 20 km. Verujemo da će ubuduće mnogo više planinara njome prolaziti. Gostoprimljivi meštani i netaknuta priroda svakako su najbolja dobrodošlica.
