Jedna od najstarijih hidrocentrala u Srbiji, a da još uvek radi, izgrađena pre devedeset godina, samo je prva tajna koju ćemo otkriti na našem nesvakidašnjem putu uz Jelašničku reku.
Stanica je to gde se završava ionako slaba veza sa svakodnevnicom, sa nečim modernim. Potom nastupa potpuna divljina svuda oko nas, jer iako hodamo po jedinstvenoj „stazi“ – betonskim kanalima za snabdevanje elektrane vodom, svekoliko okruženje nas odvodi daleko, i vremenski i prostorno (iako geogafski sasvim blizu) od rodnih kuća, meke postelje i sveopšte vreve koje letnje jutro donosi, pre nego što postane toliko toplo da se sve utiša.
Putanja naše avanture vodi uzvodno Jelašničkom rekom i odvodi nas duboko u planinu Besnu kobilu, a još uvek daleko od njenog vrha, koji sada nećemo pohoditi. Naš cilj je tajnoviti vodopad Damjanik.
Jelašnička reka dobila je naziv po selu Jelašnica, na obodu opštine Surdulica. Nizvodno od ovog sela, bliže selu Gramađe u opštini Vladičin Han, Jelašnička reka uliva se u Južnu Moravu. Pa ipak, prava uzbuđenja na ovoj reci odigraće se uzvodno, mnogo bliže njenom izvoru, koji se nalazi između vrhova Veliki Strešer na planini Vardenik i Besne kobile na istoimenoj planini, no ipak mnogo bliže Besnoj kobili.
U organizaciji Skijaško-planinarskog kluba „Vlasina“ iz Surdulice otisnuli smo se na putešestvije u nepoznato. Tako blizu našoj Surdulici, a tako daleko. Pohod je, u najavi, opisivan kao da je u dobrom delu pristupačan svakome, a u manjem delu treba upotrebiti svu fizičku i duhovnu snagu, i veliko iskustvo u savladavanju prepreka na stazi. I da će na jednom mestu svi biti stavljeni na ispit ravnoteže i straha od velike visine.
Sela na jugu Srbije ožive jula i avgusta. Suprotno gradovima, valjda zato što iz gradova svi mi koji potičemo sa juga Srbije tada provodimo svoje odmore u rodnome kraju. Već je toliko toplo, da se i deca i odrasli okupljaju na plaži na obali Jelašničke reke. Naša družina će im samo mahnuti u prolazu i krenuti uzvodno. Par je lepih bašta na kraju sela, kao i jedan ribnjak. A onda više ne možemo čuti graju kupača. Кrećemo se, doduše, još uvek širokom stazom, koja će nas par kilometara dalje dovesti do impresivne hidrocentrale, podignute još 1924.godine.
Jedno akcionarsko društvo iz Vranja tada je dobilo dozvolu od države da dve turbine, koje su od Nemačke dobijene kao ratna odšteta posle prvog svetskog rata, instalira u malu centralu uzvodno od Jelašnice. I tada, kao i danas, kapacitet je jedva 500 megavat-sati, i tada, i danas – dovoljno da se snabdevaju strujom sela Jelašnica i Stajkovce, na primer. Tek, u drugom svetskom ratu, Nemci su obnovili zgradu hidrocentrale, koja je i danas u takvom stanju, kažu upućeni, u boljem nego većina zgrada izgrađenih pre par godina, jer, dalje pojašnjavaju stručnjaci, danas se više ne grade tako jake zgrade.
Srdačno popričasmo sa dežurnim u centrali. Uto odnegde izađe i jedan „domaći“ magarac, što mi, naravno, koristimo za fotografisanje.
Naredna etapa je najstrmija, ali sasvim prohodna staza, od hidrocentrale, do zgrade „zatvaračnice“, odakle se voda iz Jelašničke reke obrušava cevima do turbina.
Novo čudo nas dočekuje iznad ove druge zgrade. Naredna tri kilometra, hodamo po betonskim cevima za dovod vode. Ispod onih cevi koje nisu oštećene, čujemo huk vode i osećamo vibracije. Na žalost, mnogo je delova koji su probušeni, jer se od povlačenja Nemaca krajem drugog svetskog rata takoreći nije ulagalo u obnovu ovog cevovoda. Oko nas stoletna listopadna šuma, mnogo je svežije nego u Jelašnici ili Surdulici. Na više mesta nailazimo na česme ili izvore. Jednostavno, pored vode ne možemo ostati žedni.
Sve izgleda još uvek prilično lako, iako nepoznato i zaboravljeno od svih, pa i nas planinara. Hodamo, sve kroz smeh i šalu, dok naš vodič to odjedanput nije prekinuo svojim oštrim i upozoravajućim glasom. Morali smo da stanemo. Sa desne obale Jelašničke reke, gde smo se kretali sve vreme, treba preći na levu. Ispred nas je metalni most, ali, kakav most? Sa jedne strane (naše desne) je ograđen. Površina za hodanje, od monolitnog metala, široka je jedva sedamdesetak centimetara. Sa leve strane nema ograde. Dužina mosta je tridesetak metara. Upozoreni smo da preko mosta prelazimo polako, i ni u kom slučaju ne gledamo prema dole!
Jer, most je podignut čak četrdeset metara iznad reke! Znatno je iznad krošnji drveća. Čak ni ptice ponekada nemaju takav pogled na drveće pod njima. Dlanovi se znoje, kolena podrhtavaju. Svaki korak je godina života. Sve prolazi u savršenoj tišini i koncentraciji. U grupi nas je dvadesetak. Tek kada je i poslednji iz družine prešao most, vraća nam se osmeh na lice i ponovo smo veseli. To što nam vodič najavljuje da ćemo i u povratku proći istom stazom i opet savaldavati ovaj most, za sada nas ne opterećuje, ima još puno vremena do tada.
Кraj pomenute ograde na mostu postavljena je i cev koja spaja dva kraja beotnskog cevovoda, koje most deli. Još malo ćemo koračati po betonu obraslom mahovinom.
Pred nama je nova tajna Jelašniče reke – vodopadi „Tri vira“. U pitanju su tri vodopada, koja stvaraju virove, i svi oni povezani su kaskadama. Nagoveštaj skorašnjeg rastanka sa prohodnom stazom iskušavamo i u obilasku prvog vira. Prvo smo jedva sišli do obale, izuzetno strmom stazom, sve držeći se za grane drveća. Dole nastaje nova nevolja – kako se uzverati uz glatko i prilično visoko kamenje do samog vira. Upadamo u vodu i nakvašena obuća otežava snalaženje. Okolo-naokolo, sve grebući noktima i pomažući se kolenima, tražeći kakav-takav rukohvat, ne odustajemo, jer lepota virova je očaravajuća. A tek kad pogledamo prema gore, i da se treba vratiti na stazu, prosto pomislimo da se možda i ne treba rastajati sa ovim virom. Ali, tek smo na pola puta do čudesnog vodopada Damjanik. On je veći od ovih virova i on je na kraju svih staza i „takozvanih staza“ gde se kako-tako možemo kretati uz Jelašničku reku.
Nedaleko od virova, nalazi se i vodozahvat Jelašničke reke, poslednji objekat ljudskom rukom stvoren, i tu se staza završava. Dalje, prema Damjaniku, pronalazićemo putanje na licu mesta, one za koje u trenutku procenimo da su najbezbednije. Slušamo neverovatnu priču: kod vodozahvata, u martu mesecu, kada je Jelašnička reka ledena, jednom planinaru ispao je u vodu fotoaparat. On je, ne časeći ni časa, skinuo odeću i ronio po studenoj vodi sve dok ga nije izvukao. Ova priča nam je odnela sve kapljice znoja sa čela.
Počinje epopeja, hod po mukama, preživljavanje. Nikakve staze više nema. Preostaje da se skače s kamena na kamen, da se bezbroj puta prelazi reka, preskače. Čas smo dole kraj vode, a odmah potom se veremo, tražeći svaku grančicu, koren, ili prosto zabijajući šake u zemlju, samo da ne izgubimo oslonac. Vodostaj Jelašniče reke prilično je nizak u avgustu mesecu, a mi se samo pitamo kakve li staze namernici ovde pronalaze s proleća, kada je Jelašnička reka tamo gde sada mi pokušavamo da se održimo na nogama, a da ne završimo u vodi.
Sve traje beskonačno dugo. Od mesta gde se završava staza, do vodopada, ostalo je još četiri kilometra. Svesni smo da će njihov prelazak trajati čitavu večnost. Razmišljamo najviše o sigurnosti drugih i sopstvenoj sigurnosti. Izubijani smo u predelu lakata i kolena, a uporni komarci nas napadaju baš od mesta gde je prestala staza, upravo tamo gde je najteže.
Začu se strahovit prasak: neko od naših se obrušio sa uzvišenja pravo u reku?! Sreća prati odvažne: planinar nije upao u vodu, već je neko iz družine u reku obrušio truli panj. Odahnuli smo, jer šta bi bilo u ovoj divljini da su se slutnje ostvarile.
Naredni trenutak drame, neizvesnosti i borbe unutar nas da ostanemo pribrani usledio je kada je šumom odjeknuo nestvarno jak vrisak. U vodu je odleteo jedan fotoaparat. Odmah smo se setili priče vodiča o pređašnjem pohodu i tadašnjem fotoaparatu u reci. Drugar nam je izvukao aparat zahvaljujući pribranosti i okolnosti da je vodostaj nizak.
Posebno su upečatljivi bili prelasci sa jedne na drugu obalu. Na njih smo bili prinuđeni, jer taman kada nam se učini da je pred nama neka čistina i da možemo napredovati, obavezno se naiđe ili na neku prepreku u vidu stene ili stabla, ili se pred nama ukazuje uzvišenje na koje je nemoguće se popeti. U tim trenucima se ogledala sva planinarska veština i veliko srce, kada su oni koji bi prvi prešli preko opasne prepreke, nesebično pružali ruke onima koji su tek nailazili na iskušenje.
I treći trenutak kada je svima stalo srce: planinarka iz Vranja, zbog mokre obuće, okliznula se na kamenu i pala pravo na glavu! Strahovit odjek zamračio je poglede, uplašili smo se kao nikada pre toga. Srećom, te je sve proteklo bez posledica, kao da se ništa nije dogodilo, ustala je i nastavila dalje.
I vodopad Damjanik, tako tajanstven, i nepoznat. Prvo smo čuli kako se voda obrušava u vir, na nekih stotinak metara ispred. Onda smo ga i ugledali. Ogroman vir ispred njega, a iznad on, veličanstven, visok, snažan. Ne presušuje. Jedan od najviših na jugu Srbije. Iscrpljeni smo, ali smo došli tamo gde smo želeli, ugledali vodopad za koji je retko ko i znao da postoji. Prilazimo vodopadu, a oni hrabriji se čak i penju na njega, pronalaze kozju stazu uz jednu liticu. Milioni kapi se raspršavaju unaokolo. Neke od tih kapi će nas osvežiti i povratiti. Vredelo je svakog koraka, svake kapi znoja, modrice i svakog trenutka straha, brige za prijatelje, neizvesnosti.
U srcu smo Besne kobile. Do vodopada Damjanik se može doći obeleženom planinarskom stazom iz sela Nesvrta, na putu Vranjska Banja – Кriva Feja. Samo sat i po vremena je potrebno ako se ide tom stazom. Nije zahtevna, ali nije ni izbliza tako zanimljiva i opasna kao ova naša, uz Jelašničku reku. Staza koja otkriva tajne…
Privilegija ili izazov, ili oboje, tek – u povratku ka Jelašnici ponovo smo prešli istu stazu. Sa kojim predelom možemo uporediti Jelašničku reku i njene virove i vodopad Damjanik? Recimo sa Jablaniškim ždrelom u Bugarskoj, na Trnskoj ekopateki. Zamislimo da prelazimo Jablaniško ždrelo, a da obale Jablanice nisu povezane drvenim mostovima kakvim jesu povezane i da nema drvenih ograda i stepenica, kakvih tamo ima.
U Surdulici je već pao mrak kada smo pristigli u centar i rastali se, bar do sutra i evociranja uspomena uz neko hladno piće. Čak je i pešačenje do naših kuća bilo i dosta teško – noge su još uvek bridele od napora Jelašničke reke, mi – onako prašnjavi i iznureni, privlačili smo pogled svakog prolaznika.
