Planina Greben – srpski Materhorn

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Foto: Miroslav Dokman

Poput biserne ogrlice prostiru se planine jugoistočne Srbije, lepotice, gorske vile, čuvari tajni iz prošlosti.

Od Vlaške planine do Dukata, jedna za drugom, u vanvremenskom okruženju čistih voda, sjajnog neba, spokoja i arhaičnog, uzdižu se planine kao rukom najslavnijih umetnika načinjene. Huk planinskih brzaka, mirnoća jezera, plodovi pašnjaka, skoro da su eliksiri večne mladosti i želje za otkrivanjem nepoznatog.

Kanjon reke Jerme po mnogima je najlepši kutak Srbije. Na svojih sedamdesetak kilometara toka, ova jedinstvena reka ispričaće svoju priču, sadržajniju od nekih mnogostruko dužih ravničarskih tokova.

Foto: Miroslav Dokman

Izvire par kilometara istočnije od Vlasinskog jezera, nastavši od dva potoka: Vučje reke i Grubine reke, koji se kod sela Klisura spajaju, i odatle se tok i naziva Jermom. Kod Strezimirovaca ulazi u Bugarsku, već ovenčana slavom zdrave i pastrmkom bogate ribe, a onda, nizvodno od gradića Trn, između stena planine Ruj, probija prvi veliki, impozantni kanjon. Suzivši svoj tok na jedva dva-tri metra širine, a okružena stenama od par stotina metara visine, Jerma tuče, peni po kamenju, drveni mostići preko nje podrhtavaju, a namernici koji uživaju u toj lepoti i ne osete kako postaju poliveni od glave do pete.

Oko kanjona Jerme u Bugarskoj postoji čuvena ekološka kružna staza, dužine trinaest kilometara, i pravi je raj za sve planinare i rekreativce, uz mogućnost uspona na obližnji vrh Ruj.

Foto: Miroslav Dokman

Odmah nizvodno od ovog kanjona, spajajući narode krajeva kroz koje protiče, u ritmu srpskog, bugarskog, ciganskog i šopskog melosa, Jerma ponovo ulazi u Srbiju, kod sela Petačinci i teče brzo, žureći da uđe u još jedan čudesni kanjon, čuveni kanjon između dve oštre, stenovite planine: Vlaške, na levoj obali i Greben planine, na njenoj desnoj obali.

Osamsto metara u visinu protežu se nad Jermom stene ovih planina. Pogled, a ni objektivi kamera, ne mogu sa puta koji od Pirota, preko Sukova, vodi kroz kanjon, sve do Zvonca i Rakite, uhvatiti vrhove planina, „krovove“ kanjona.
Greben planina je poseban izazov za planinare. Poređenje iz naslova nastalo je tokom uspona na njen najviši vrh Beženište, visok 1338 metara.

Foto: Miroslav Dokman

Prelepa je to planina… i preteška za uspon. Utopija je pokušavati iz kanjona, pitanje je da li bi se i sa svom alpinističkom opremom snašli po liticama koje liče na neosvojive zidove.

Ipak, polazna stanica je sa istočne strane planine, iz sela Poganovo. Planina se, inače prostire desetak kilometara u dužinu, i to od planine Ruj, na jugoistoku, do Vlaške planine, na severozapadu. Od sela Poganovo, zahvaljujući požrtvovanosti planinara iz Dimitrovgrada, staza je precizno obeležena.

Ništa u prvoj etapi uspona ne nagoveštava epopeju i planinarski hod po mukama. Lagano se pregazi Poganovska reka, i onda šumskim puteljkom treba nastaviti do sela Dragovita. Sa naše desne strane je greben Grebena, sa šiljatim stenovitim vrhovima.

Foto: Miroslav Dokman

Sunce nemilosrdno peče, a nas petorica neumorno grabimo ka Dragoviti, tom skoro napuštenom selu u skutima Greben planine.

Iz Dragovite, staza ulazi u šumu, i hladovina dobro dođe. Vode ima na par česama u okolini sela. Gledano visinski, ne izgleda da ćemo se preterano zamoriti i namučiti, jer sa 650 metara nadmorske visine treba doći do 1338 na vrhu.

Ali…

Na otprilike 1100 metara visine, iz šume izlazimo na livadu, a ubrzo malo desno i na stenoviti greben. Staza postaje neprohodna, zarasla u travu, a potom ulazi u kamenjar. Postaje teže za hodanje, ali prvi vrh koji vidimo, može biti Beženište. Uspon nije lak, rukama se hvatamo za stene, noge otežavaju, potrebno je dodatnom snagom odbacivati se i održavati ravnotežu. Na vrhu smo, oznake nema, ali pogled okolo ubrzo nam kazuje da to nije glavni vrh, već da se nešto viša stena – vrh, nalazi u produžetku planine.

Prevoja nema, dva vrha su potpuno odvojena! Tada počinje silazak, po kamenjaru, siparu, na strmini toliko velikoj da ograničavamo i treptanje očiju! Čujemo svoje otkucaje srca, noge klize, a stene iznad nas više i ne vidimo. Spuštamo se nazad u šumu, a pratimo markacije! Dokle li će nas samo dovesti, pitamo se?

Sada na red dolazi nagli uspon! Ponovo rastresita zemlja, kamenjar i stene. I silovit nagib. Jedan trenutak nepažnje i odosmo dole u provaliju. Duboku, bekrajnu…

Grebemo rukama, vrhovima prstiju pridžavamo se za stene, tela nam podrhtavaju.

Kao da smo na najvišim svetskim planinama, toliko je težak uspon. Svaki korak koji napravimo iziskuje proveru, oslonac, trenutak predaha!

Foto: Miroslav Dokman

Dolazimo i do tog drugog vrha, i ponovo… to nije Beženište! Pitamo se šta dalje, teži uspon niko od nas nije doživeo! Pred ovom najmoćnijom planinom u Srbiji zastaje i pada na kolena i jedan višestruki pobednik fruškogorskog maratona, planinar koji redovno trči klasične maratonske trke.
Da li je čovek jači nego što izgleda, i da li u teškim trenucima može iz svog tela i uma izvući nadljudsku snagu – sada je pravo vreme da otkrijemo!
Nastavljamo dalje… Dobre planinske vile spuštaju nas novih par stotina metara, jer ponovo nema prevoja. Hodamo po iglama, jer svaki stenoviti vrh Grebena je posebno sečivo, nepovezano sa svojim susedom. Idemo na novi uspon, verujemo poslednji u nizu. Ovaj put najstrmiji, najopasniji: kamenje i rastresita zemlja, umesto da nam je pod nogama, sada nam je pred licem, samo što se ne poljubimo sa njima.
Izlazak na novi stenoviti vrh i – ponovo beži Beženište! No, ipak, ne zadugo, sada konačno imamo pred sobom mali prevojčić, i – na vrhu smo! Uspon na 1338 metara, teži od mnogih vrhova dvostruko viših od njega. I onih još viših… Prozvali smo ga, jednoglasno, sva petorica: srpski Materhorn.

Foto: Miroslav Dokman

Prisećamo se iskustva sa najviših planina balkanskih zemalja, ovakav pakao nigde se ne može ni naslutiti. Dobro je da u poslednje vreme uvežbavamo alpinističko penjanje u Jelašničkoj klisuri, i sada je pravi momenat da to malo znanja i veštine praktično primenimo.
Planinarsku Golgotu i uskrsnuće na Beženištu doživeli smo jer se činilo da smo na tronu. Preko trnja – bukvalno tako, došli smo do zvezda, tog letnjeg dana nije za nas bilo više planine od Grebena. Pet i po sati hoda i veranja da bi se došlo do vrha od 1338 metara?! Izmučeni, sa ogrebotinama, ožiljcima, izudarani, zaključili smo, kako nije veličina planine ono što spoznamo čitajući o njenoj nadmorskoj visini, jer to i nije prava spoznaja, već ono što u dubini duše osetimo.

Foto: Miroslav Dokman

I nije zato bit uspona u visini, već u doživljaju, da smo sposobni da, u trenucima kada zatvorimo oči i maštamo, stvaramo slike najčudesnijih i najviših planina na svetu, koje svako od nas oblikuje na svojstven način.
Silazak sa Beženišta usledio je istim putem i na sličan način: četvoronoške, puzeći, držeći se za kamenje, i granje, ali bezbedno.

U bistroj Poganovskoj reci, ogledali smo naša ogrebana i umorna lica, preplanula od sunca sa Grebena. Sreći nije bilo kraja.

U manastiru Svetog Jovana Bogoslova u Poganovu, pred ulazom u kanjon, pronašli smo trenutak duhovnog mira posle svih staza i bogaza koje smo gazili celog dana. Manastir, podno Grebena i Vlaške planie, izgleda jednako tako impresivno i tajnovito, kao i litice nad njim.

Otkrili smo tada, a rado ćemo preneti svakom dobronamernom čoveku, da i Srbija ima svoj Materhorn. Otkrili smo da je još jedan, novi poriv, okupirao naša bića – želja da se iznova i iznova pohodi kanjon Jerme i njegovi večni spomenici – Vlaška planina i Greben planina.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x
()
x