Iz grupe mnogobrojnih faktora rizika koji negativno deluju na stanja populacija divljih vrsta u prirodi, već vekovima se izdvaja čovek koji svojim (ne)kontrolisanim i (ne)planskim proširivanjem urbanih područja i prateće infrastrukture neprestano nepovoljno utiče na opstanak i razvoj divljih vrsta. Prilagođavajući prostor sebi i svojim potrebama suzio je i fragmentisao areal biljnih i životinjskih divljih vrsta. Promene koje su prouzrokovane čovekovim delovanjem dešavaju se toliko brzo da priroda ne može sama da se obnovi i oporavi.
Zagađivanje vode, vazduha i zemljišta, prirodnih ekosistema, a time i mnogih divljih vrsta i njihovih staništa poprima dramtične posledice, ne samo na lokalnom već i na globalnom nivou.
Korisnici lovišta, kao uzgajivači i zaštitnici prirodnih resursa, sprovode različite uzgojne mere da bi očuvali populacije lovnih i nelovnih vrsta divljači i njihova staništa, na način i u obimu koji vodi ka unapređenju brojnosti, genetičke raznovrsnosti i areala njihovih populacija, održavajući njihov potencijal radi zadovoljenja potreba i težnji sadašnjih i budućih generacija. Naravno, podrazumeva se da se mere gajenja i zaštite divljači moraju zasnivati na stručnim i naučnim dostignućima, iskustvima i preporukama, kao i na poznavanju specifičnosti svakog lovišta. Koliko korisnici lovišta te mere dobro ili manje dobroprimenjuju i sprovode u praksi pokazuju njihovi rezultati gazdovanja, kao i kvalitativna i kvantitativna stanja divljači u lovištimakojima gazduju.Ovde se podrazumeva i obaveza i odgovornost države, kao vlasnika divljači, da vrši nadzor nad radom korisnika lovišta, koji se sastojiod nadzora nad sprovođenjem zakona i drugih opštih akata, kao i nadzora nad svrsishodnošću rada u vršenju poslova koji su im povereni ovim zakonom, odnosno delotvornosti i ekonomičnosti rada i svrhovitosti organizacije poslova.
Upravljanje populacijama lovnih vrsta u lovištima nije nimalo lak i jednostavan zadatak. Dosledno i pravilno sprovođenje gazdinskih mera u lovištu iziskuje potpunu predanost, odgovornost, profesionalnost, ozbiljnost, stručnost i ljubav. Upravljanje populacijama lovnih vrsta u lovištu isključuje svaku improvizaciju i bilo kakvo prepuštanje slučaju. Zato je i neophodna neprestana edukacija stručnih lica i lovočuvara, ali i lovaca (kako podmlatka tako i onih najiskusnijih), jer se danas kao predmet od najvišeg značaja vrednuje upravo stalno unapređenje znanja i veština kroz razmenu informacija.Podizanje nivoa znanja, profesionalnosti, svesti i savesti, posebno kod lica iz stručne i lovočuvarske službe, jeste jedini način da se lovstvo oslobodi višedecenijskog diletantizma, stihije, sitnih interesa i mračne sive zone.
Jedna od lovnih vrsta koja je poverena na gazdovanje korisnicima lovišta jeste divlja svinja (Sus scrofa, L), naša autohtona lovna vrsta kojoj seposvećuje sve veća pažnja, kako zbog povećanja brojnosti populacija u lovištima i posledično povećanih šteta u poljoprivredi, tako i zbog njene uloge u prenošenju virusa Afričke kuge svinja (AKS). Promenom brojnosti ove vrste i njene prostorne distribucije menja se i odnos čoveka prema njoj.
Cilj upravljanja divljom svinjom je uspostavljanje zdrave i kvalitetne populacije, u skladu sa kapacitetom lovišta koji će dati što veći broj jedinki jake trofejne vrednosti i postizanje planiranogoptimalnog fonda.
Iako se za divlje svinje veže priča o velikim migracijama u potrazi za hranom, u izvornoj prirodi ove vrste je vernost staništu ukoliko ono može da pruži dovoljno kvalitetne hrane, uz obezbeđen mir. Upravo zato, jedna od najvažnijih mera zapostizanje i održavanje optimalne polne, starosne i trofejne strukture jeste obezbeđivanje dovoljne količine kvalitetne prehrambene baze, koja će zadržati divlju svinju tokom cele godine u lovištu i koja će uticati na smanjenje šteta na poljoprivrednim površinama. Obaveza korisnika lovišta je da štetu od divljih svinja svede na što manju meru.
Pored obezbeđivanja mira i pravilnog sprovođenja lovnih aktivnosti u lovištu, korisnik lovišta je dužan da, kroz svoje poslovanje, obezbedi sredstva za nabavku ili sopstvenu proizvodnju hrane za divljač koja se planira lovnom osnovom za gazdovanje lovištem (u kojoj se prikazuju normativi ishrane divljači, plan nabavke ili sopstvene proizvodnje hraniva po vrstama i količini, kao i finansijski plan rashoda za nabavku i proizvodnju hrane za divljač).
Prolećnom prihranom se postiže bolja kondicija i snaga divljih svinja čime se olakšavaju prašenje i podizanje podmlatka. Pravilnim izborom hraniva tokom letnje i jesenje prihrane obezbeđuju se uslovi da se u što većoj meriizbegnu, spreče ili bar umanje obimi šteta od divljih svinja u poljoprivredi. Zimska prihrana obezbeđuje lakše preživljavanje divljih svinja u nepovoljnim uslovima sa niskim temperaturama i snežnim nanosima, a time i smanjenje stope smrtnosti u populaciji, odnosno manje „zimske gubitke”.
Korisnici lovišta u ruralnim područjima suočenisu sa problemom širenje areala divlje svinje na račun zapuštenih poljoprivrednih imanja i ugašenih sela, što često dovodi do pojava da se divlje svinje sreću neposredno uz dvorišta preostalih domaćinstava, čineći im štetu na usitnjenim poljoprivrednim parcelama, koje su neretko osnovni izvor egzistencije preostalom seoskom stanovništvu. Ova pojava je naročito prisutna u vreme godina bez roda šumskog semena i plodova, ali i u dugotrajnim periodima bez padavina i sa visokim temperaturama.
Suštinski, najbolje rešenje za sve korisnike lovišta je uspostavljanje zatvorenog proizvodnog ciklusa u lovištu, čime se postiže integralno upravljanje resursima, jer sopstvena proizvodnja svih potrebnih hraniva obezbeđuje stabilnu proizvodnju divljači (veći prirast, smanjena migracija divljači iz lovišta, kvalitetnije meso divljači, kvalitetniji trofeji i dr), a time i veću ponudu u lovnom turizmu.
U periodu od osnivanja budžetskih fondova za razvoj lovstva korisnici lovišta su,kroz nekoliko sprovedenih konkursa, dobijali određena sredstva za nabavku hrane za divljač, čime je pokazana namera države, kao vlasnika divljači, da pomogne unapređenju stanja lovnih vrsta u lovištima Republike Srbije. Na osnovu procene da su se stekli određeni uslovi za unapređenje stanja pojedinih lovnih vrsta divljači kroz introdukciju, reintrodukciju, augmentaciju ili translokaciju tih vrsta, budžetska sredstva se usmeravaju za naučne i stručne projekte koji za cilj imaju znatno poboljšanje genetskog potencijala, brojnosti, prostorne distribucije i strukture populacija lovnih vrsta, a time i iskorišćenje lovnoturističkih potencijala Republike Srbije.
U velikom broju naših lovišta, a naročito brdskih i planinskih, divlja svinja je postala najtraženijalovna vrsta. Grupni lov divlje svinje pruža lovcu poseban doživljaj, pun neizvesnosti, izazova i adrenalina .Istovremeno, ovakav način lova je sa uzgojnog stanovišta stihijski i nekontrolisan, sa dalekosežnim posledicama po matični fond populacije, jer u većini slučajeva lovci ne razmišljaju ili nemaju vremena da detaljno osmotre jedinku pre odstrela, zbog čega nastaju gubici u kategorijama koje sa uzgojnog stanovišta nisu za odstrel. Nažalost, dešava se i da pojedine grupe lovaca love sve dok se ne odstreli i poslednja jedinka zatečena na lovnom terenu, bez obzira na pol i starost. Ovakav način lova dovodi do toga da u pojedinim lovištima imamo populacije u kojima je očigledan nedostatak zrelih i sa uzgojnog stanovišta najznačajnijih jedinki oba pola. Na korisniku lovišta je isključiva odgovornost za pravilno sprovođenje organizacije i realizacije lova u lovištu za koje je dobio pravo na gazdovanje.
Jedan od problema u upravljanju populacijama divljih svinja, o kome se retko i tiho govori, je promena genetskih karakteristika kod divljih svinja koja je izazvana ukrštanjem divljih svinja sa domaćim, a naročito tokom tradicionalnog ekstenzivnog gajenja domaćih svinja na otvorenom prostoru Ovakvapojava ima dalekosežne posledice na genetsku osnovu populacije „čistokrvnih“ divljih svinja. Pored toga što gube primarne biološke i lovne karakteristike, mešanci (hibridi, križanci, bastardi…) postaju osetljiviji i podložniji zaraznim i parazitskim bolestima, a time i potencijalno opasni po zdravlje ne samo svoje populacije, već i po zdravlje domaćih svinja, sa nesagledivim ekonomskim posledicama.Na žalost, i pored zabrane žirenja i brsta stoke radi očuvanja šuma koja je propisana zakonom kojim se uređuje šumarstvo (osim u slučajevima propisanim ovim zakonom), kao i zabrana kontakata između domaćih i divljih svinja koje su propisane aktima organa nadležnih za veterinarstvo i lovstvo zbog sprečavanja širenja virusa Afričke kuge svinja, mnogi vlasnici domaćih svinja i dalje nastavljaju sa držanjem domaćih svinja na otvorenom prostoru, čime se povećava mogućnost prenošenja virusa, ali i eventualnog ukrštanja između domaćih i divljih svinja.
