Jovan Apel, osnivač niške pivare, Mita Ristić osnivač nekadašnjeg “Niteksa”, Vasilije Milojković, osnivač “Vulkana” i Nikola Jovanović Ćurčija, neki su od industrijalca čije smo spomenike u ovoj epizodi “Aleje zaboravljenih velikana”, posetili na Starom groblju u Nišu.
Jovan Apel poreklo vodi iz Austrougarske, a u Srbiju je došao sa znatnim finansijskim kapitalom gde je 1865. godine otvorio ručnu pivaru u Aleksincu. Bio je rimokatolik pod imenom Jozef Apel, pre nego što je primio pravoslavlje i nakon nekog vremena postao poznat kao Jovan Apel. Nakon oslobođenja Niša od Turaka sagradio je parnu pivaru 1884. godine u Nišu, u koju je preneo sve uređaje iz Aleksinca. Ona se nalazila u podnožju brda Gorice pored železničke stanice, i poslovala je pod imenom „Pivara Jovana Apela i sinova“. Uz nju je otvorio i veliku pivnicu, a proizvodila je 20 hektolitara piva dnevno. Po njemu je kasnije čitav kraj dobio naziv „Apelovac“. Pivarama je upravljao sve do smrti 1907. godine kada su pivare u Aleksincu i Nišu nasledili sinovi Josif (1872—1927) i Hubert.
Zahvaljujući Miti Ristiću, rođenom 1860. godine, Niš je pre 100 godina nazivan srpskim Mančesterom. Ministarstvo privrede Srbije je 1909. godine ocenilo da je roba iz ove fabrike “tako usavršena da je bolja od stranih fabrikanata ove vrste”. Mita Ristić je u fabrici radio sve do svoje 70. godine, a onda je posao prepustio sinovima – Aleksandru, Dragoljubu i Dušanu. Agonija porodice počinje dolaskom nemačkih okupatora u Drugom svetskom ratu, a nastavljena je i posle njega. Fabrika im je konfiskovana, a oni optuženi da su svoju tekstilnu fabriku stavili u službu okupatoru. Aprila 1945. godine, pred Narodnim sudom u Nišu, u bioskopskoj sali “Volga”, današnji “Vilin grad”, organizovano je suđenje vlasnicima tekstilne fabrike Dušanu i Dragoljubu i njegovoj supruzi Stanki “za zločine i prestupe protiv srpske nacionalne časti”. Robijali su sedam godina, a srpska nacionalna čast im je oduzeta. Dragoljub je umro u Beogradu, Dušan u Nemačkoj. Od ove fabrike je nastao “Niteks”, današnji “Beneton”.
Vasilije Milojković je još kao vrlo mlad izučio opančarski i kožarski zanat, a kako je prodaja opanaka pred kraj 19. i početak 20. veka enormno rasla Vasilije je ubrzo postao i svoj gazda. Stekavši kapital kao i svi imućniji ljudi toga doba ulaže ga u banku i to u „Nišku prometnu banku“ gde je bio i član UO. Kako mu je to omogućavalo da ima uvid u tokove novca i kako će se kapital banke plasirati 1937. godine koristi svoj položaj i osniva „Radionicu za preradu kože“. Iste godine od Pejić livnice naručuje 4 mašine za pravljenje gume te je na placu van grada otvorio i Fabriku gume „Balkan“. U tome mu je znatno pomogao njegov sin Miodrag koji je doneo iskustva proizvodnje gume iz Bugarske. Tih godina gumeni opanci i uopšte obuća od gume bila je hit. „Šumadijski opanak sa vrhom ili bez“, „makedonski model“ ili „srpski“ nema šta fabrika nije pravila. 230.000 opanaka i 30.000 čizama godišnja je proizvodnja ove fabrike. Bilo je tu i dihtunga, kaiša, karika i platna za auto i drugu industriju, gumenih prostirača ali i igračaka za decu. Radila je i za vreme rata, a posle rata je konfiskovana i pretvorena u fabriku guma „Vulkan“.
Nikola Jovanović Ćurčija
Kraljevski dvorski čurćija, Nikola Jovanović j 1928. godine sa svojom kolekcijom od kože u Parizu dobio zlatnu medalju. Imao je petoricu sinova koji su učestvovali u Velikom ratu. Sin Jovan poginuo je u Cerskoj bitci, a njegovoj sahrani prisustvovao je srpski vojvoda Stepa Stepanović.
Projekat “Aleja zaboravljenih velikana” sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
