Kao i svim dečacima iz sela, igra na poljani bila je jedina razonoda i zabava. Živeli su u vreme kada nisu ni loptu imali, ali su imali želju, želju za igrom i bezbrižnim detinjstvom. Loptu su pravili od konca i čarape da bi duže trajala. Nisu imali ni patike, već pirotske opanke. To ih nije sprečavalo da igraju fudbal.
Ipak, nisu svi uspeli niti su mogli da budu uspešni. Talenat se odmah prepoznao i već kao srednjoškolac, došavši u Niš Dobrosav Jocić započeo je svoju sportsku karijeru, najpre u Železničaru, a onda i Radničkom. Pripadao je generaciji fudbalera koja je niški klub odvela do prve savezne lige bivše SFRJ.
To se desilo 1962. godine u dramatičnom dvomeču sa favorizovanim skopskim Vardarom. Nakon jedanaesterca Radnički postaje po prvi put prvoligaš. Malo je njih koji su ostali da govore o najvećem uspehu u istoriji kluba i nezapamćenom slavlju na ulicama Niša. Ta sjajna generacija fudbalera postavila je temelje za ono što je usledilo kasnije, Kup UEFA, kao najveći uspeh ovog kluba.
Dobrosav Jocić (86) i danas živi u stanu nadomak stadiona. Živi sa suprugom, kako kaže penzionerski. Sami se čuvaju, tu su i sin, snaja i unuke kojim se ponose – da pripomognu. Priseća se sportskih godina, i ističe da su tada bili uvažavani i poštovani, mada od fudbala nisu mogli da žive. Prve sportske korake započeo je u Pirotu, jer je tamo rođen, kao i svi mladići – na poljani, priseća se.
„U selu je bila jedna raskrsnica, tu smo igrali fudbal. Od komšije sam naučio da igram fudbal, on je bio talenat i uvek me je birao da igram u njegovoj ekipi. Želeo je da odigram duplu loptu, ja sam to naučio od njega i sa njim sam mogao da proigram svakoga“, priseća se Jocić.
„Nisam imao ni dva dinara, ali su me primili u ekipu jer sam bio bolji od svih. Tu sam upoznao dobre dečake i svi su kasnije igrali fudbal za pirotski Radnički“, kaže Jocić.
Iz Pirota se zbog školovanja seli u Niš. Upisao je Mašinsku školu. Ubrzo nakon što je krenuo u školu, održavalo se sportsko takmičenje. Trebalo je izabrati najbolje za slet. To je, kaže on, trajalo satima. U pauzi oni bi igrali fudbal. Pitao je da ga prime u ekipu, jer je video da je bolji od svih. Od tog trenutka kad god bi se pravila ekipa za fudbal nikada nije izostavljen iako je bio najmlađi.
„Igrali smo u šta smo došli u školu. Ja sam došao u pirotskim opancima. Najbolje sam u njima igrao fudbal, zato što su mekane i lopta je dobro prijanjala za nogu“, rekao je Jocić.
Iz školskog tima počinje da igra za omladinski tim FK „Železničar“, i to je početak njegove profesionalne karijere.
„Kada sam stigao u Želju komentarisali su: „vidi seljak“. Ti komentari su trajali samo u prvoj utakmici. Kada su videli kako igram, nije bilo više takvih komentara“, priseća se ovaj fudbaler iz Niša.
Samo je nekoliko utakmica odigrao za omladince i već u sledećoj sezoni prelazi u prvi tim samo sa 15 godina. Priseća se prve utakmice.
„Sneg je bio na igralištu Želje, beogradski Radnički je igrao u Grčkoj i u povratku su došli u Niš na trening utakmicu. Ja sam bio centarfor, što je bilo jako zahtevno. Izgubili smo sa 2:1, ali je veoma bitno da sam svih 90 minuta odigrao. Od tog trenutka sam postao prvotimac i nikada nisam bio zamenjen, ni u Želji, a ni kasnije kada sam prešao u FK Radnički“, istakao je Dobrosav Jocić.
Tri godine je proveo u Želji. Kada je završio školu i nije više mogao da boravi u internatu vratio se u rodni Pirot.
„Bio sam na vrši sa drugarima, tada nisu bili kombajni, kada je došlo dete iz komšiluka da ga zove da odmah dođe kući jer je neki čika došao po njega. To je bio Nina Jovović. Odmah mi je rekao „ja sam došao po tebe“. Kazao je da mi je obezbedio stan, ali je bio problem jer treba nešto da se jede. I to mi je rekao da je obezbedio. „Skupi prnje i ulazi u kola idemo za Niš“ – rekao mi je. Ja prihvatim i on me doveze na Palilusku rampu gde mi je našao stan“, govori Jocić.
Vratio se u Železničar. Odigrali su polu sezonu dobro, bili su prvi a onda su usledile dve odlučujuće utakmice – Vlasina ili Želja.
„Prvu smo izgubili od Vlasine 1:0, a onda odigrali u gostima 0:0. Imali smo tri stopostotne šanse, golman nije bio na go. Oni su ušli u četvrtu zonu, a ja sam tada odlučio da odem u Radnički, koji je tada bio niži rang od Želje, četvrta zona“, govori Jocić.
Put do prve lige
Ekipa Radničkog je u to vreme bila slaba, a sastav ekipe je bio prestar za bilo kakvo poboljšanje. Bili su u trenutku kada je on došao 12 na listi u četvrtoj zoni. Tri godine su bile potrebne da se ekipa podmladi.
„Ušli smo odmah prve godine u drugu ligu, a za dve godine smo napravili solidan tim sa novim igračima. Atmosfeta u klubu i timu je bila odlična. Konkurencija je bila jaka, mnogo je timova bilo iz svih republika bivše Jugoslavije. Da bi ušli u prvu ligu, trebalo je da budemo prvi ili drugi na listi. Tapkali smo tri godine u drugu ligu, ali smo napravili takav sastav tima da se tačno znalo ko je od koga bolji. Slagali smo se fenomenalno, niko nikome nije prigovaralo. Da nije bila takva atmosfera, poverenje jedan u drugog da možemo da uradimo ono što hoćemo, ta sloga, ne bi ušli ni u drugu ligu, a kamoli u prvu“, kazao je Jocić.
Napominje da nema lake utakmice. Celo prvenstvo je bilo jako teško. Ipak, 3. juna 1962. godine ova ekipa uspela je po prvi put u istoriji da Radničkom obezbedi plasman u prvu jugoslovensku ligu. Pebedili su Vardar 5:4 u Skoplju, a nakon toga u Nišu odigrali 1:1. Seća se i tog sjajnog dočeka navijača, kada su preplavili niške ulice. mada ističe da je uspeo da se izvuče i sakrije u restoranu da ga ne bi nosili.
„Za „utakmicu decenije“ kako su je mnogi verni prijatelji Radničkog nazivali, interesovanje je bilo veliko, više od 15.000 gledalaca, mnogo ranije, zauzelo je svoja mesta. Vreme je bilo lepo, kao da je bilo naklonjeno susretu. Hamletovski se postavljalo pitanje „biti ili ne biti““, piše u monografiji o Radničkoim Đorđe Stamenković.
Dobrosav Jocić je pet godina igrado za niški tim u najviši rang takmičenja. Međutim, Kao što je sve odluke donosio naglo, tako je odlučio da prestane da se bavi fudbalom u vozu. Razlog su bila česta i duga putovanja. Putovalo se vozom i trebalo je više vremena da bi stigli na utakmicu, a igralo se od Beograda, do Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Mostara, Titograda. Kretalo se u petak, vraćalo u ponedeljak. Nosilo se i prase i druga hrana i jelo se u vozu.
Kada je završio fudbalsku karijeru nije bio kraj njegove povezanosti sa ovim sportom. Prešao je u drugu fudbalsku oblast, suđenje. Sudio je 13, 14 godina. Zbog putovanja je i to prestao da radi.
Čitave godini Radnički proslavlja 100 godina postojanja. Jedan vek u kojem je bilo puno događaja srećnih, turbulentnih i burnih. Uprkos uspesima ili porazima, Radnički je bez sumnje niški brend, klub koji se voli, klub čiji su navijači prave „meraklije“, a oni koji su za taj tim igrali čuvaju uspomene.
Manifestacije proslave jubileja trajaće cele godine. Organizatori najavljuju i niz revijalnih utakmica. I Palilulsko veče će biti u znaku niškog fudbalskog kluba.
JOCIĆ DOBROSAV (Radnički Niš)
Rođen: 1937. u Crnoklištu kraj Pirota.
Pozicija u timu: odbrambeni fudbaler.
KARIJERA :
- 1954 – 1957: Železničar Niš
- 1957 – 1968: Radnički Niš
- 1968 – : Železničar Niš.
PRVOLIGAŠKA STATISTIKA : 114/0.
- 1962/63: 23/0;
- 1963/64: 26/0;
- 1964/65: 9/0;
- 1965/66: 26/0;
- 1966/67: 29/0;
- 1967/68: 1/0.
