Ovogodišnja dobitnica NUNS-ove nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“, zamenica glavnog urednika agencija Fonet, za Dosije govori o medijskoj situaciji, o vlasti, o opoziciji, o Kodeksu novinaru Srbije, o etičnom izveštavanju, o režimskim i antirežimskim medijima…
Mali je ovo prostor da se pobroje sve novinarske nagrade koje je naša sagovornica Tamara Skrozza dobila proteklih godina. Valjda nema niti jedne važnije koja nije završila u njenim rukama, sasvim zasluženo. Rođena je u Somboru, dugo godina radila u nedeljniku Vreme, potom i za portal Cenzolovka. Sada je zamenica glavnog urednika agencije Fonet. Ovogodišnju nagradu za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“ ima ipak izvesnu specifičnost. Osim što Skrozzino ime po difoltu vezujemo za etiku i hrabrost, priznanje je dobila u godini kada prolazijezivog „toplog zeca“ režima i režimskih medija, optuživana je maltene za terorizam, a svakako za ugrožavanje života predsednika Vučića.
DOSIJE: Dobijali ste i ranije novinarske nagrade, ali „Bogavac“ dolazi u godini koja je bila posebno teška za vas. Šta vam zbog svih ovih okolnosti priznanje znači, da li ga doživljavate i kao izraz novinarske solidarnosti?
TAMARA SKROZZA: Pre svega, nagradu posmatram kao znak solidarnosti. Tokom kampanje protiv mene imala sam veliku podršku kolega sa svih strana. Mnogo mi je to značilo, sačuvalo me u tom ludilu. Nagradu doživljavam i kao poruku medijske zajednice državnom vrhu, prvenstveno ministru informisanja Dejanu Ristiću i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji su bili perjanice kampanje. Dakle, solidarnost, potom poruka državnom vrhu, a onda i neka vrsta nagrade za životno delo. Slobodan Georgijev je to na neki način i rekao na svečanoj dodeli, u obrazloženju, da ovu nagradu dobijam kao čovek, a priznanja za novinarski rad već sam ranije dobijala.
DOSIJE: Kažete da ste imali značajnu podršku kolega, da solidarnost u našoj profesiji postoji. No, da li je uvek i u svakom slučaju ima u dovoljnoj meri?
SKROZZA: Suprotno uvreženom mišljenju, mislim da solidarnosti među novinarima ima. Mi, međutim, živimo u nenormalnim okolnostima da čovek u nekim prilikama ne zna kako solidarnost da iskaže. Dešavalo mi se, kada je neki kolega i koleginica bio meta hajke, da ne znam više šta da im kažem, kako da izrazim kolegijalnost i empatiju. Na mrežama, na protestima, telefonskim pozivom? Ne znaš, naime, više da li to ima bilo kakvu svrhu. Onda, tako sluđeni i zbunjeni, ponekad izgledamo kao nesolidarni. Solidarnosti ima pogotovo u situacijama kada je nekome ugrožena egzistencija, kada je neko izložen pretnjama, kada je targetiran u medijima. Samo je pitanje kako je iskazati i kako se organizovati na adekvatan način da kolegu ili koleginicu odbranimo kada je to moguće, ili makar osnažimo, ako ništa drugo. Mnogo manje solidarnosti ima kada su u pitanju nedovoljno vidljive stvari. Mnogi novinari rade u okolnostima mobinga, zlostavljani su na poslu, obespravljeni su, ima rodnih i drugih neravnopravnosti, ali tu ne reagujemo, nismo solidarni, naprosto zato što ne znamo sve okolnosti.
DOSIJE: Nedavno istraživanje organizacije Lokal pres kazuje o osobito teškoj i ranjivoj poziciji lokalnih novinara u Srbiji. Oni su neposrednije izloženi političkim pritiscima, pa i nekim oblicima nasilja, a manje su u mogućnosti da pridobiju zaštitu javnosti,za razliku od ugroženih kolega iz velikih centara. Kako se njima može pomoći?
SKROZZA: Kolegama iz lokalnih medija može se pomoći tako što ćemo ih konstanto ojačavati i afirmisati. Mi iz većih centara treba da učinimo sve da budu prisutniji u našim medijima. Ali, i da mi budemo prisutni u njihovim sredinama, te da im i na taj način pružamo neku vrstu oslonca. Ljudi u njihovim sredinama treba da vide da stojimo iza naših kolega, i to da stojimo u jedinstvenom frontu. Dakle, kolege iz velikih centara treba da lokalne novinare zovu u goste u emisijama koje uređuju. Zašto u prelistavanjima štampe uvek mora da bude neko veliko i poznato ime iz Beograda, Novog Sada ili Niša? Može to da bude neko iz manjeg mesta, pogotovo neko ko je neposredno izložen pritiscima. Takođe, trebali bismo i mi češće da odlazimo u lokalne sredine, da govorimo na tribinama, da gostujemo u lokalnim medijima, da i na taj način iskazujemo solidarnost sa njima. Mnogo znači i lični kontakt. Shvatila sam da kolegama iz manjih sredina mnogo znači kada mogu sa nama da se vide, da se druže, popiju kafu, bilo gde, na bilo kojoj strani sveta i Srbije. Lični kontakt ih, na neki način, ojačava i daje im veru da nisu sami. A zaista i nisu, koliko god ponekad delovalo da sami vode svoje bitke. Svi smo mi, što bi se reklo, u istom sosu, i svima nam nad glavom stoji ista sekira.
Selektovanje medija u Srbiji
DOSIJE: Da li biste generalno mogli da selektujete novinare i medije u Srbiji, u odnosu na političke performanse? Da li je uobičajena podela na „nezavisne“ i „režimske“ dovoljna da nekome sa strane objasni našumedijsku scenu?
SKROZZA: Postoji potreba da se mediji u Srbiji razvrstaju drugačije. Po meni, oni su ili režimski, a većina ih je režimska, ili antirežimski, ili profesionalni. Namerno pravim razliku između antirežimskih i profesionalnih, iz prostog razloga jer svi antirežimski nisu istovremeno i profesionalni. U nekoliko skandaloznih slučajeva pojedini antirežimski mediji objavljivali su najgore bljuvotine, koje suprava bruka za profesiju. Imamo i antirežimskih medija koji su kontantno u sivoj zoni, na ivici poštovanja etičkih standarda.
Postoje, naravno, i preklapanja – mediji koji su i profesionalni i antirežimski istovremeno. Režimski opet po pravilu nisu etički, odnosno profesionalni. No, verujem da ni ovakva podela medija ljudima sa strane ne bi mogla da približi ovo sve što se kod nas dešava. Situacije su tako dugo bizarne i tragikomične, da neko ko ne živi ovo zlo svakog dana teško može da ih razume. Teško može da poima i šta se dešava u našim medijima, i šta se, posledično, zbiva u društvu.
DOSIJE: Vratimo se na napade na vas. Naravno, niste jedini, već smo o tome govorili. Mnoge naše kolege su meta napada režima, uz prateće laži, podmetanja i dehumanizaciju. Šta su po vamaukupniciljevi tih jasno organizovanih hajki?
SKROZZA: Kampanjama vlast ubija više muva jednim udarcem. Pre svega, diskvalifikuje se novinar koji je na meti napada. Potom, diskvalifikuje se medij u kojem novinar ili novinarka radi. Šalje se, takođe, poruka ljudima koji misle i govore slobodno ili žele da misle i govore slobodno – da to ne čine ili da dobro razmisle da li će to i po koju cenu da rade. Kod onih koji su ranije prošli “toplog zeca”razvija se proces retraumatizacije. Neka vrsta stresa se javlja i kod onih koji nisu bili meta hajki, ali postoji mogućnost da budu u budućnosti. Naravno, čovek koji je izložen napadima trpi teške fizičke i psihičke posledice. Ne možete da ostanete imuni, koliko god se trudili. Nema sumnje, režim cilja na život, egzistenciju, dobrobit i zdravlje čoveka protiv kog pokreće kampanju. No, mnogo više od trenutnih efekata mene zanimaju posledice koje ovakve kampanje imaju na budućnost našeg društva. Kada sve ovo prođe, ako ikada prođe, pitanje je ko će se usuđivati da javno govori ono što misli. Verovatno opet samo pojedinci koji donkihotovski idu na vetrenjače. Javno iznošenje mišljenja i dalje će biti nešto što je nepoželjno, nenormalno. A normalno je, da podsetimo, da postoji kulturni javni dijalog u kojem ljudi iznose slobodno svoja mišljenja i argumente, bilo da su u pitanju oni koji brane ili oni koji kritikuju vlast i političke i društvene procese. Plašim se da posle ove epohe u našoj istoriji – toga zadugo neće biti. Ne samo zato što su ljudi preplašeni već zato što je stvorena klima u kojojsu slobodan govor i slobodna misao nešto što automatski sa sobom povlači odmazdu ili kaznu.
opširnije na NUNS
