Ljubičica (lat. viola) cveta u proleće, a najviše je ima na prostoru Azije i Evrope.
Ima ih oko 500 vrsta, uglavnom rasprostranjenih u severnim umerenim predelima, a mogu se naći i u veoma udaljenim mestima, kao što su Havaji, Australija i Andi u Južnoj Americi.
Ljubičice su uglavnom višegodišnje zeljaste biljke, sa cvetovima zanimljive arhitekture i boja, usled čega se mnoge vrste uzgajaju kao ukrasne. Ime roda ukazuje na najčešću boju kruničnih listića cveta — ljubičastu.
Cvetanje ljubičice najčešće je u proleće, privlače insekte, uglavnom mrave intenzivnim mirisom.
Boje cvetova su različite od ljubičaste (po imenu) preko raznih tonova plave, žute, pa čak i bele boje.
Plod je čaura veličine oko 7 milimetara bez nastavaka koja sadrži seme puno proteina.
Autohtono raste na prostoru Azije i Evrope.
Česta je u svetlim listopadnim šumama, livadama, kamenjarima i šikarama, u dvorištima, u hladu ili na otvorenom staništu.
Listovi se pre svega koriste u industriji parfema. Bogati su vitaminom C i pigmentom karotenom, pa se koriste za salatu ili supu, dok se list, cvet i koren mogu koristiti za pravljenje čaja, kod upale gornjih disajnih puteva.
