Jedna mudra srpska izreka uči nas da dug nije drug. Usred leta, kada većina ljudi bezbrižno odmara i planduje, planinari rade u „tri smene“.
Ređaju se pohodi, akcije, putovanja, upoznavanja novog, nepoznatog. Umor hodača biva potisnut srećom, a znoj hrabrih penjača natapa od sunca ispucalu zemlju. Poriv za istraživanjem nepoznatog tada je na vrhuncu. Isto tako, želja da se ode u one krajeve koji imaju toliko planinarskog sadržaja za ponuditi, da bi svako ko je delimično zašao pod skute tih područja, a ne došavši ponovo, postao dužnik, sa neizmirenom obavezom prema svima kojima bi, po nepisanom planinarskom kodeksu, morao te krajeve predstaviti, jača je od bilo kakve prepreke.
U Nišu je tvrđava centar okupljanja planinara. Unutar zidina čuvenog utvrđenja, nedeljama unazad pričalo se o čudesnom, preteškom, neverovatnom usponu na Greben planinu. Huk reke Jerme, koja se probija između orijaških stena, na krilima lepih reči i misli, kao da dopire do niških zidina.
U samoj tvrđavi, niški istraživači Greben planine, zaključili su da duguju još jedan pohod u kanjon Jerme, sa ciljem – uspon na Vlašku planinu, onu Grebenu najbližu, njegovu sestru bliznakinju, sa kojom i gradi impozantni kanjon, jedan od najlepših u Evropi.
Ovu akciju dužni smo obaviti, prema planinarima svih uzrasta, koji u ove krajeve retko dolaze, ili još nisu bili, da kazujemo o njemu, i promovišemo ga – beskrajan venac zelenila planina jugoistočne Srbije.
I naravno, otpočeli smo, rano ujutru, prvog avgusta, dan pre Svetog Ilije, put od Niša ka kanjonu Jerme. Znamo svaki tunel, svaku krivinu na putu. Prolazimo Sukovo i manastir Svete Bogorodice, za nama ostaje i Vlase, selo po kome je planina dobila ime, i ulazimo u kanjon.
Кao i svaki put, zastajemo kraj prvog tunela, slikamo najviše stene iznad planinske reke. Slušamo i njen zvuk, poput najdivnijih nota je.
I manastir Svetog Jovana Bogoslova blizu sela Poganova je usputna stanica. Podignut je 1395.godine od strane srpskog velikaša Кonstantina Dejanovića. Monasi nas prepoznaju, stalni smo gosti, uvek dolazimo u najlepšem raspoloženju.
Par kilometara dalje, uz Jermu, stižemo u selo Trnski odorovci, čiji naziv nas odmah asocira na grad Trn u Bugarskoj, dvadesetak kilometara uzvodno, koji je, inače, najveće mesto na obalama ove nesvakidašpnje reke. Iz Odorovaca, treba preko metalnog mosta krenuti ka selu Selište, koje se ugnezdilo pod najvišim liticama Vlaške planine.
Ova planina prostire se u pravcu jugoistok-severozapad, petnaestak kilometara u dužinu, od Zvonačke banje do Pirotskog polja. Najviši vrh zove se Panica, visok je 1443 metra, a ime vrha znači „zemljana posuda“, i izvedeno je iz staroslovenskog, bugarskog, šopskog i dijalekata srpskog jezika.
Planina deluje slabo prohodno, ali ne uliva toliki strah kao susedna Greben planina. Do vrha Vlaške planine može se stići iz sela Vlasi, uspon je prosečne težine, a može i iz sela Кusa Vrana, sa njene zapadne strane, takođe osrednje zahtevan. Uspon iz Selišta, jeste najzahtevniji, ali čini se da u odnosu na prve poglede ka moćnim stenama, kasniji razvoj situacije otkriva da je planina prohodna i da je ne možemo nazvati „srpski Materhorn“ kao njenog brata.
Od metalnog mosta do Selišta dolazi se za oko sat vremena hoda. Sve vreme se u ovoj, prvoj etapi pohoda, kreće po širokom, makadamskom putu. Planinarskih oznaka nema, što je mali kuriozitet, obzirom da je mnogo teža Greben planina vrlo pregledno markirana.
Već do Selišta, na par mesta, vidik se otvara na skoro celo prostranstvo i Vlaške i Greben planine. Кuće su raštrkane, a vode ima na ulazu u Selište. Studeni izvor dočekuje namernike. Кuće u ovom kraju odlikuju se specifičnim stilom gradnje, prizemlje i sprat najviše, sa zemljanim odžacima koji su pokriveni.. Okućnice su prilagođene životu u planini, gde je ekstenzivno stočarstvo glavno zanimanje sve manjeg broja meštana, a prepoznatljiv proizvod su mlečni proizvodi: sir, kiselo mleko, kačkavalj, od ovčijeg i kozijeg mleka. I uvek se može pazariti taj delikates, koji sam po sebi predstavlja pozivnicu da se u ovaj kraj ponovo svrati.
Od Selišta, do Panice se može nastaviti na dva načina: duži put, obilazni, još će dugo voditi zemljanom stazom, i u širokom luku doći do stena pred vrhom. Naš izbor bio je kraći put, sa većim nagibom, koji je još iz sela, sa visine od oko 700 metara, krenuo pravo ka najvišem delu planine.
To je onaj put koji se, sa obale Jerme, činio slabo prohodan, jer ulazi u šumu, a posle šume dovodi nas pod oštre stene.
Ipak, oči prekaljenih planinara i alpinista uočile su, još iz Selišta, jedan uzani prolaz pod najvišim stenama. Samo što je skoro dva časa hoda, nekada po uzanoj i zarasloj stazi, a kadkada i po kamenjaru i siparu, bilo potrebno da se ta strmina savlada. Кada se i to prođe, izgleda da je Panica tu, na dohvat ruke, samo se treba uspeti na stenu pred nama.
Međutim, tek onda nas je fascinirao prizor koji smo ugledali (a svi učesnici akcije su prvi put došli na Vlašku planinu)! Savladali smo stenu, pomislili da smo dosegli vrh planine, željni da odmorimo kolena i zglobove od veranja, kad gore – beskrajna livada, travnjak, visoravan!
Skriveni presto na kome stoluje lepa Panica, sav je u zelenilu! A u iščekivanju je bila igličasta stena poput vrha susednog Grebena!
One silne stenčuge koje oivičavaju Panicu, poput bedema dugo skrivaju najviši vrh Vlaške planine. Za nagradu, svako onaj ko se na te stene ispenje, kao nagradu dobija laganu šetnju do Panice, sa sve leškarenjem u travi i mnoštvom pogleda: Asenovo kale, Ruj, Crni vrh, Rudina, Bohovska planina, Gramada, Vitoša, Vidlič, Suva planina, Stara planina… Ali pogled najviše usmeravamo ka obližnjoj planinskoj tvrđavi – Grebenu, bez reči, otvorenih očiju, ubrzanih otkucaja srca! Prepoznajemo i tok reke Jerme, uzvodno se nazire selo Petačinci, mesto gde ova reka – lepotica po drugi put ulazi u Srbiju, čim se u nju ulije Jablanica.
Jedan potpuno drugačiji svet je oko skrivenog prestola Vlaške planine: savršeni prirodni sklad, bujnog života, zaštićen od delovanja bilo čega destruktivnog.
Za povratak smo odabrali istu stazu. Ovoga puta dočekali su nas ljubazni meštani Selišta. Svako ima neku svoju priču, radosni što vide preplanule ljude sa rančevima, štapovima i kamerama.
Gutljaj rakije, kozji sir, povrće tek ubrano iz bašte, hladna izvorska voda za neočekivane planinarske goste. Ukus iskonskog, toplog, ljudskog, zdravog. Obećali smo – ponovo ćemo svratiti. I ispričaćemo drugima ovu uzbudljivu, toplu i iskrenu priču.
