Na današnji dan, 10. jula 1856. godine, rođen je naučnik srpskog porekla Nikola Tesla. “Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu”, govorio je Tesla.
Genije iz Smiljana
Nikola Tesla rođen je u seli Smiljan, 10. jula 1856. godine, a preminuo u Njujorku 7. januara 1943. godine.
Tesla je bio je naučnik i inovator svetskog glasa, a radio je na području elektrotehnike i radiotehnike-
Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator.
Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka.
Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu.
Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima.
U nekoliko je navrata nominovan je za Nobelovu nagradu za fiziku, ali je nikada nije dobio, jedan od razloga je što nije hteo da je deli sa Edisonom, a Švedska akadmija nije želela da podeli nagradu pojedinačno.
Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla.
Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u samo u oblasti elektrotehnike 112. Govorio je mnogo jezika – srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.
Opsednutost brojem tri
U svojim pedestim godinama Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo štetilo njegovom ugledu.
Smrt u hotelu u Njujorku
Preminuo je u svojoj 87. godini u Njujorku, siromašan i zaboravljen, od srčanog udara u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine.
Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze u 22 časa i 30 minuta.
I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla je umro siromašan i u dugovima.
Gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao
„Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće“. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku, a posle službe telo je kremirano.
Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače.
Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeo je da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji.
28. februara 2014. godine potpisan je sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.
Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek“ i nazivaju ga „Prometej dvadesetog veka“
“Vila sa Nišave” meštani su od milošte zvali hidrocentralu
Na putu prema Sofiji, na završetku poslednjih obronaka Svrljiških planina i Suve planine, nalazi se impozantan deo kanjona reke Nišave – Sićevačka klisura, specijalni rezervat prirode.
Udaljena od Niša 14 kilometara, a sama duga i više od toga – 17km., bila je idealna da se početkom XX veka, silina Nišave u njoj upotrebi za pravljenje i sprovođenje struje do Niša.
Inicijator uvođenja elektrike u grad bio je Todor Milovanović predsednik niške opštine, čovek čijom zaslugom je Niš prerastao iz orijentalne kasabe u naprednu varoš.
Prošla je čitava decenija da se od ideje do realizacije ovog poduhvata dođe jer trebalo je silinu Nišave u klisuri upotrebiti za sprovođenje struje do Niša, a nije bilo lako to i učiniti. Sićevački seljaci su strahovali za rad svojih vodenica, nije im se sviđala ideja o hidroelektrani, nisu znali ništa o električnoj energiji.
Tek kada se Opština Niš obavezala da će osim hidroelektrane, za potrebe Opštine Sićevo izgraditi poseban kanal i dovesti vodu za pogon seoske vodenice. Glavni projektant brane, kanala i zgrade hidrocentrale „Sveta Petka”, bio profesor tehničkog fakulteta u Beogradu Aćim Stevović, a sve to uz konsultacije Đorđa Stanojevića našeg najpoznatijeg fizičara, profesora i rektora Beogradskog univerziteta, čoveka koji je kao Teslin prijatelj najzaslužniji što su njegove ideje zaživele u Srbiji samo nekoliko godina posle Nijagare. Svi elektromašinski radovi na izgradnji centrale, povereni su firmi Siemens Schuckert Werke iz Beča.
Hidrocentrala „Sveta Petka” izgrađena u Sićevačkj klisuri na reci Nišavi u blizini manastira Sv.Petka po kome je i dobila ime.
Nekad se uz reku Nišavu nalazilo preko 30 svetilišta koja su vremenom nestala. Samu Crkvu Svete Petke ponovo su podigle su 1898. godine inžinjerske jedinice srpske vojske, koje su baš tada probijale prugu i put kroz Sićevačku klisuru. Bio je to znak njihove zahvalnosti zbog spasenja kralja Aleksandra I Obrenovića od davljenja u talasima mora kod Bijarica u Francuskoj.
Manastir je kasnije postao „Kraljevski srpski vojni manastir Sv. Petka Iverica”, jedinstven takav u istoriji srpske pravoslavne crkve.
“Vila sa Nišave“ kako su hidrocentralu odmila zvali svečano je puštena u rad 21. septembra 1908. godine.
Zanimljivo je da od tada na njoj nije bilo značajnijih radova. Sve je isto kao i pre jednog veka. Na njoj i dalje možete videti sijalice snage od 100 i 150 W koje su se nalazile na svim trafo-stanicama, trgovima i raskrsnicama u gradu.
U centru grada na svakom nisko naponskom stubu bila je ugrađena svetiljka, a u ostalim gradskim ulicama sijalice su bile postavljene na svakom drugom stubu. Električnom rasvetom Niš je dobio novi izgled, a njegovi stanovnici započeli su novi način života.
I pored velikog siromaštva i visoke cene električnih instalacija, kao i same električne energije, Nišlije su želele makar da im „u gostinskoj sobi zasvetli elektrika, ako za više nema para”. A ako je nije imalo u kući, elektrike je bilo na ulicama. „Do juče opustele ulice počele su da se pune razdraganim svetom u prvim satima osvetljenog grada. Glavna ulica grada postala je omiljeno šetalište i sastajalište Nišlija.
