Momčilo Moca Zdravković proputovao je poslom pola sveta i jedan je od onih srećnika koji obožavaju ono što rade. Putujući na brodovima upoznao je mnoge slavne ljude, uživao na Karibima i hranio raže na Maldivima, a trenutno je direktor sektora hrane i pića u hotelu Mama Shelter u Beogradu. Rođen je u Beogradu, u Nišu je završio za kuvara, a potom se dalje školovao za bartendera i somelijera, osnovne fraze u ugostiteljstvu govori na dvadeset svetskih jezika. Momčilov otac je prerano preminuli niški filmski i tv snimatelj Ivan Hadži Zdravković, što Mocu i dalje drži čvrstim vezama za Niš, gde često i rado dolazi.
SV: Koje godine si prvi put otišao na na brod i kako se tačno zvalo tvoje radno mesto?
Momčilo Zdravković: Prvi put sam otišao 2004. godine. Tada sam dobio poziciju “Room Service Attendant”, raznosio sam piće i hranu po sobama. U to vreme, to je bila najniža pozicija u sektoru hrane i pića. Ugovor za tu poziciju je tada bio osam meseci i ja sam u toku tog prvog ugovora već dobio promociju u Assistant Waiter-a (pomoćnika konobara) i pred sam kraj ugovora u Waiter-a (konobara) koji mi je doneo skraćenje ugovora na 6 meseci.
Bio sam presrećan!
Nakon drugog i trećeg ugovora na poziciji “konobar”shvatio sam kako jedan veliki, mogu čak reći i savršen, korporativni sistem funkcioniše. Ako ste bolji od drugih ili želite da se usavršavate i napredujete u hijerarhiji, sva vrata su vam otvorena. Treba da postanete “company men” i da živite “company way”. Onda možete da upotrebite onu “sky is the limit”. Trenutno sam na poziciji “Assistant Maitre’d” ili što bi kod nas bilo Restoranski Menadžer, a čekam promociju u Maitre D-ja, kada bi postao Menadžer Restorana (više njih u okviru jedne grupe).
SV: Koliki deo sveta si obišao, gde ti je bilo najlepše, koji deo sveta je, po tebi, najlepši?
Momčilo Zdravković: Obišao sam dosta sveta ploveći, uglavnom Severnu Ameriku, Karibska ostrva, Bermude, Severnu Evropu, Mediteran, Atlantska Ostrva, Ostrva Indijskog okeana i svi oni imaju svojih lepota. Rad na brodu vam donosi mnogo više novca nego isti taj posao na kopnu, kao i tu naviku da stalno putujete i istražujete ovo divno mesto koje zovemo planetom Zemljom tako da, pomorci i nakon završenog ugovora uglavnom putuju i stalno istražuju nove meridijane.
Ne bih mogao da izdvojim jedno mesto koje je savršeno ali moram da priznam da su Španija i Portugalija jedne od omiljenih destinacija.
Na Karibima su savršene plaže ali je standard na veoma niskom nivou te se tu onda javlja i kriminal i sve ono što prati jedno siromašno okruženje. Na primer, Maldivi su raj na zemlji ali nakon pet dana shvatite da vam je dosadno, jer svako to rajsko ostrvo nema dovoljno sadržaja da vam ispuni dan. Možda sam subjektivan, ali Evropa je Evropa. Kulturološko-istorijski-gastronomski je bez premca.
SV: Koliko si najduže bio na moru, bez da dotakneš kopno? Da li je naporno, da li se uželite koraka po zemlji?
Momčilo Zdravković: Najduže vreme koje sam proveo na brodu bez izlaska na kopno je četiri meseca.
Verujte, nije lako.
Taj osećaj dodira sa majkom Zemljom je neophodan da čovek ostane “normalan” po više osnova: prvo, mi smo stvoreni da koračamo Zemljom, ne čineći to, nama se i sopstvena “hemija” menja. Drugo, mnogo se radi na brodu i jedini “relief” ili opuštanje od stresnog i napornog posla pomorci pronalaze u lokalnim restoranima i prodavnicama. Treće, toliko je rad na brodu jednoličan da jedina razonoda i “osveženje” za um je istraživanje novih kultura, njihove istorije, tradicije, folklora itd.
Tako vam mozak dobija neophodan “boost” i sveže, nove informacije koje treba da procesuira, jednostavno mu pomognete da nastavi da funkcioniše po nekom “normalnom” paternu. Jednoličnost vas dovodi u stagnaciju i nezadovoljstvo, imate previše vremena i tu vam se onda desi “overthinking” pa počinjete da preispitujete svoje odluke. Meni je najlepše i najuzbudljivije kada odem na lokalnu pijacu, tamo vidite i probate sve što to mesto može da vam ponudi.
SV: Jesi li ikada poželeo da menjaš zanimanje? Da li se oseća nostalgija, da li nedostaje kontakt sa porodicom?
Momčilo Zdravković: Ja sam ugostitelj od glave do pete i to volim da radim.
Školovao sam se za kuvara u Nišu, u Beogradu sam završio mixologiju kada sam bio mlad i želeo da postanem dobar i poznat bartender.
Nakon tog nekog popularnog noćnog fazona sam shvatio da treba da se fokusiram na obrazovanje koje će mi doneti dnevni posao jer je noćni rad sam po sebi dosta iscrpljujuć. Fokusirao sam se na vina i završio kurs za sommeliera.
S obzirom na to da sam kao školovani kuvar već poznavao hranu nije mi bilo teško da uparujem vina sa hranom što me je dovelo u poziciju da počnem da radim na najekskluzivnijim mestima i sa najekskluzivnijim gostima. Tu onda shvatite do koje mere je ugostiteljstvo zanimljivo i kako se stalno razvija u korak sa trendovima kao i da tradicija uvek ostaje tu, nezamenjiva.
Probao sam neke najzanimljivije kulinarske specijalitete kao i neka od najpoznatijih svetskih vina.
Služio sam dosta slavnih ličnosti, upoznao različite kulture, naučio da kažem “hvala”, “živeli” i par osnovnih fraza na preko dvadeset jezika kako bih mogao da ugostim i dovedem goste sa svih meridijana, u stanje da se osećaju dobrodošlo kada dođu kod mene.
Zamislite da odete u Keniju, Najrobi i da vas konobar dočeka sa “de si brate, jel može rakija”, neopisivo, zar ne!?
Kao i kada Adama Sendlera naučite da kaže hvala, nestvarno!
SV: Otac ti je Nišlija, legendarni filmski i TV snimatelj, Ivan Hadži Zdravković, kakva su tvoja sećanja na njega?
Momčilo Zdravković:: Ja sam se rodio u Beogradu sticajem nekih blesavih okolnosti. Tata je ’76 taman završavao akademiju (Fakultet dramskih umetnosti, kamera) , mama i starija sestra su zbog toga takođe bile u Beogradu i ja sam se rodio na proleće 1977. godine.
Tata je bio jedan veliki učitelj u svakom smislu. Bio je veseo, izuzetno zabavan sa fenomenalnim smislom za humor, pravedan i pravičan, odmeren, analitičan, strpljiv i veoma religiozan. Za mene jedna vrsta “shaman-a” koji je mogao da vam dočara mudrosti univerzuma. Skoro sam saznao da je mnogo voleo da gleda u zvezde.
Svaki put kada pomislim na njega ili ga pomenem u društvu ljudi koji su ga poznavali, uvek, ali baš uvek mi izmami osmeh na lice kao i mojim sagovornicima, a to najviše govori o njemu. Zadužio je Niš i filmsku umetnost mnogo, njegove dve najveće ljubavi.
SV : Građanin si sveta, da li ti ponekad nedostaje Niš, da li mu se nekad vratiš?
Momčilo Zdravković: Niš mi nedostaje i uvek pronađem vremena da dođem na par dana, to je “must”!
Stekao sam divne prijatelje, u Nišu su mi rođeni brat i rođena sestra sa porodicama, mnogo rodbine i divne uspomene. Kada iz ove pozicije pogledam iza sebe i setim se da sam zbog krize i rata ’94. kada je tata otišao u Vukovar kao jedini ratni snimatelj, morao da napustim srednju školu, pređem vanredno i počnem da radim kod Milice Štrbo i Radeta Stefanovića u kafeteriji “Naki” sa manje od 17 godina i pogledam sada ispred sebe i vidim čistu sliku gde idem, mogu reći da sam u Nišu naučio da se rad ceni i da je postavljanje malih ciljeva ispred sebe pravi put za ostvarenje sna. Zahvalan sam što su mi pružili šansu, to me je dovelo tu gde sam sada i uvek sam spreman da svima i svemu dam šansu, nikada ne osuđujem.
SV: Kakvi su ti planovi za dalje? Još koliko putovanja, imaš li želju da vidiš još koji deo sveta?
Momčilo Zdravković: Trenutno sam F&B manager (direktor sektora hrane i pića) u hotelu Mama Shelter u Beogradu ali me more i dalje “vuče” sebi.
To je verovatno neki sindrom koji nikako da pobedim.
Razmišljam o povratku na pučinu na još par godina s obzirom da se kod nas dešava tranzicija u sektoru hrane i pića, ali veoma sporo.
Možda se “skrasim” ovde kada sve to prođe i kada se u naše ugostiteljstvo uvede red kao na zapadu.
Niko kod nas ne ceni rad ugostitelja kako se on ceni na zapadu, a i ostalo mi je da posetim Aziju (koja me i ne privlači baš toliko ali treba i to videti), Australiju i Okeaniju i Aljasku. Južnu Ameriku ću sam da proputujem, mislim da za nju čovek treba da bude potpuno slobodan od svega.
