Da li je svako sećanje na levicu tek puka reminiscencija? Ili je to sećanje moguće tek kao podsećanje? Ili, je li levicu uopšte moguće misliti i razumevati izvan horizonta budućnosti (ma kakav raj horizont bio: poietski ili, skromnije, poetski; moralan ili moralistički; ideološki; mobilizacijski i/ili homogenizujući; futuristički; utopijski ili antiutopijski; humanistički…)?
Kad pomenusmo „horizont“ svakako je dobro setiti onoga što je nasleđe levice i onoga što se njenom nasleđu pripisuje (ravnopravnost ili diskriminacija; humanost ili GULag; modernizam ili protivmodernizam; blagostanje za većinu ili sveopšta beda; vladavina klase: proizvođačke ili političke…) Uz to, knjiga Todora Kuljića Manifest sećanja levice – kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih se može čitati i kao nastavak, tačnije, produžetak njegovog razmatranja društvenih promena, koje se ne menjaju samo kao ména društvenoistorijskih stanja, već pre i više u kulturnom tkanju, te onda, i u ulevanju „novih“ i izlevanju „starih“ sadržaja u pojmovima sâmim, naročito u onim koji mobilizuju, koji „objašnjavaju“, kojima se vrednuje… To se dešava i u epohi naše, sa stanovišta epohe gledano, regresivne, tranzicije (povratka ka kapitalizmu) koje je Kuljić publikovao u prethodnoj knjizi Prognani pojmovi – neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu, objavljenoj 2018. godine kod istog izdavača.
Unekoliko je subverzivna namera autorova da ovaj spis nazove manifestom. Jer, ovde manifest nije ni svečana izjava, ni proglas o namerama autorivim ili kakve grupe kojoj pripada, već predstavlja njegovu nameru da se izloži, pokaže, obelodani, prikaže, izričito izjavi kako on razumeva jednu od temeljnih ideja moderne – ideju levice i njenog sećanja na svoje minulo. Enco Traverso (Enzo Traverso) to kaže ovako: „To je melankolija ljevice, ni zastarjele ni nemoćne, koja se ne želi odstraniti iz bremena prošlosti iako ga je često teško nositi.To je melankolija ljevice koja, angažirajući se u sadašnjim borbama, ne prikriva bilancu nagomilanih poraza. Ljevice koja se ne miri s globalnim poretkom što ga je iscrtao neoliberalizam, ali svoja kritička oružja može izoštriti samo zahvaljujući empatijskoj identifikaciji s povijesno pobijeđenima, s tim širokim mnoštvom kojemu se, koncem XX. stoljeća, pridružila posljednja generacija poraženih revolucija.“
Profesor Kuljić postavlja pitanje, koje levica sebi još uvek nije postavila u punom smislu – kako pamtiti sopstvenu prošlost? Ne radi se ovde, dodajmo, naizgled banalno, ali važno upozorenje, o tome da levica bude sebi samoj advokat, niti da se polit-partijski „samokritikuje“, već o tome da „treba da pamti dinamičnu prošlost centriranu oko Kairosa i da zaboravlja duga razdoblja nostalgičnog nedelatnog Hronosa“. Stoga se ukazuje na to da sećanje valja graditi na dijalektičkoj, a ne istoricističkoj pretpostavci. Na taj način se može, kako pisac ovog prikaza razume ovo stanovište, graditi nekapitalistička „vizija vremena“, tj. tragati za kritičkim otklonom levice od istoricizma, kao sopstvenog istorijskog knjigovodstva ali i, još i više, od istoricističkog knjigovodstva levice koje vodi neoliberalizam. I to zato što neoliberalizam, koji u ovom trenu, osokoljen padom socijalizma, sebi pripisuje monopol (konačnog) moralnog suđenja o sveukupnom nasleđu levice i socijalizma. To neoliberalno prosuđivanje je zatvorilo vrata debati i, samo naizgled, paradoksalno „legitimizovalo“ isti neoliberalizam da, u ime liberalnih načela, onemogući slobodnu (dakle, liberalnu) raspravu – dakle, slobodu kao takvu. Živimo, tako, epohu u kojoj vrhuni ideologija liberalnog dogmatizma. Da stvar bude još zaumnija, svoj dogmatizam neoliberalizam legitimizuje odbacivanjem „komunizma“, koga, a za to nije potrebna naročita pronicljivost, na istorijskoj sceni novog veka nikada, kao ovde-i-sada poretka, uopšte nije bilo. Dobro se čuva neoliberalna ideološka „kritika“ od stvarne potrebe da se izjasni o staljinizovanom real-socijalizmu ili etatističkom socijalizmu. Ovo se naročito odnosi na jednu od bitnih osobina staljinizma – autoritativno odbacivanje slobodnog, nesputanog praktikovanja i iskazivanja različtih idejnih i ideoloških identiteta i pripadnosti. Neoliberalizam čini slično – od, recimo, neupitnog zahteva (u ravni normativa) za lojalnošću prema svojim ustanovama i do totalne lojalnosti zaposlenih prema kompanijama u kojima rade ili za koje rade. Samopodrazumevajuće je, stoga, da se neoliberalna ideologija (i njeni derivati) samorazumeva kao supremantni idejno-ideološki kontingent vrednosti. Neoliberalna kritika staljinizma i real-socijalizma ne dopire do onih dubokih kritičkih uvida do kojih je dopirala i dopire kritika levice sâme. Setimo se Roze Luksemburg (Róża Luksemburg), kojoj Kuljić poklanja dužnu pažnju.
Pomenimo u prilog Kuljićevom razmatranju misli Roze Luksemburg, još jedno njeno važno stanovište: „Bez općih izbora, nesputane slobode štampe i zborovanja, slobodne borbe mišljenja, izumire život u svakoj javnoj instituciji, postaje prividnim životom u kojem jedinim djelatnim elementom ostaje birokracija.“
Zar u ova postsocijalistička vremena ne svedočimo upravo proces cementiranja nekontrlisane svemoći partijsko-birokratske arbitraže u svim domenima javnog, pa i privatnog? Neoliberalizam se tako pokazuje kao sve dosledniji i dosledniji nastavljač staljinizma, samo drugim sredstvima (da malo slobodnije parafraziram Klauzevica). Možda zato što liberalizam, sada bez ikakve ograde, ne skrivajući se više iza liberalistvujuščeg smokvinog lista, koketira sa kapitalističkim etatizmom u odbranu, nikakvim uzusima kulture i politike kontrolisane, hipostazirane slobode zgrtanja profita.
Detektovao je to Karl Marks (Karl Marx): „Najzad je došlo vrijeme kad je sve što su ljudi dosad smatrali kao neotuđivo postalo predmet razmjene, prodaje, i moglo se otuđivati. To je vrijeme kad su čak i stvari koje su se dosad predavale, ali nikad razmjenjivale, davale, ali nikad prodavale, sticale, ali nikad kupovale: vrlina, ljubav, uvjerenje, znanje, savjest itd. – kad je, jednom riječi, sve postalo predmet trgovine. To je vrijeme opšte korupcije, sveopšte prodajnosti…
“Naravno, ta sloboda zgrtanja profita je, istovremeno, i otvorena negacija sopstvenog ideologema o „slobodnom tržištu“ i, još grđe, negacija drugog temeljnog ideologema – ideologema o „slobodnom protoku robe, ljudi i kapitala“. Uzaman ideologem. Rušenjem Berlinskog zida, kapitalizam je podigao mnoštvo još tvrđih, neprolaznijih i neprelaznijih zidova – od armiranog betona, bodljikave elektrifikovane žice, do isključenja tzv. „drugog“ i „drugačijeg“ iz, kapitalistički monopolizovanog, svetsko-istorijskog događaja, imenovanog i kao „kraj istorije“. Ali, upravo zato, Kuljić na samom početku svoga rukopisa preporučuje svoje stanovište, zašto ne reći, i poziv na ohrabrenje potlačenih i zaboravljenih: „Ako nije odveć pesimistično dodati da je knjiga pisana u dobu kada levica šapuće, a desnica grmi, treba odmah dodati da ovi uslovi nisu nepodsticajni kurziv – moj). Po pravilu je trijumf misaono manje produktivan od poraza.“
Autorefleksija levice, smatra autor, mora da osmotri sledeće:
„Uprkos svemu magacini smisla antikapitalizma su obnovljivi. Slom evropskog socijalizma nije bio samo slom njene monumentalne prošlosti nego i slom konzervativnog društvenointegrativnog sećanja režima realnog socijalizma koji su slaveći pobede pravdali i vlast autoritarne partije. Trijumfi su zaslepljivali i birokratizovali levicu dok su je porazi otrežnjavali i lišavali pragmatičnih pristalica.“ Istovetan trijumfalizam vidimo i sada na strani protivnoj levici i socijalizmu. Stiglo je vreme da levica, u svom sećanju, rezimira sopstvenu pojavu. Ovaj fenomen je itekako vidljiv u iskustvu levice. Melanholično je saznanje da se još od Francuske revolucije, praktikanti revolucije prvo obračunavaju sa revolucionarnim utopistima. I to sa onim utopistima koji su pripremili i omogućili revoluciju. Setimo se tek nekih: Tomas Mor (Thomas More), Žan Mari Antoan Kondorse (Marie Jean de Caritat, Marquis de Condorcet), Nikolaj Ivanovič Buharin (Николай Иванович Бухарин), i zašto ne, i Lav Davidovič Bronštajn Trocki (Лев Давидович Бронштeйн Трoцкий)…
No, Kuljić upozorava i na jednu važnu teškoću u htenju levice ka autorefleksiji: „Ali svuda gde je iščezlo službeno sećanje levice ojačane su neslužbena melanholija i nostalgija.“ Jer, to „službeno sećanje“ je ona nit koja je doprinela banalizaciji, vulgarizaciji onoga što jeste centralno mesto levice – ideja ravnopravnosti i jednakovrednosti ljudi, te socijalna sigurnost uz nužan uslov – nadvladavanje eksploatacije čoveka po čoveku. Otuda, pravi razlog umstvenog (recimo u platonovskom smislu) zastupanja levice danas, smatra Kuljić, je rad na sećanju koje je protivno „klasičnom viđenju poraza koji pasivizira“. A, kako smatra autor, već pomenuti „magacin smisla“, koji sada hegemono petrifikuje kapitalizam, za levicu „ne treba da bude magacin nego kompjuter“.
Na koncu, evo malog dodatka ovom kratkom opisu Kuljićeve studije. Može se taj dodatak čitati i ovako i onako. Kantautor i džez muzičar Volf Birman (Wolf Biermann) je 1979. godine posvetio ove stihove preminulom Rudiju Dučkeu (Rudi Dutschke):
Moj prijatelj je mrtav, a ja sam previše tužan
za slikanje velikih slika
…
A bolesni Zapadni Berlin je, kao i uvijek,
visio o niti
– i tada je netko pucao iz nekog starog kolta,
tri metka u Rudijevu glavu.
…
Mi sada treba da vjerujemo: umro je u krevetu,
mi sada treba da vjerujemo: umro je u kadi!
A ne na barikadi.
