…Naučnici i patrioti ponovo su otkrili prošlost, istorijsku, jezičku i književnu tradiciju, a kad im te tradicije nisu odgovarale, kreirali su prošlost koja nikad nije postojala.
Pris Morgan
Već dugo traje, bez jasnog i racionalnog razloga, „patriotska borba“ politoida i kulturtregera za uspostavu „tradicionalnih vrednosti“, tj. „tradicije“ kao vrednosnog i životnog uzoritog monolita koji će biti uzidan u temelje naše sakrosanktne narodne utvrde. Utvrde u kojoj će svi Srbi bivati na jednom ognjištu. Biće tu spokojnog mesta i za inoverne, atesite, agnostike, kao i za one drugoga roda pod usloviem da iz srca uglas pevaju „Bože spasi, Bože hrani, / srpske zemlje, srpski rod!“ I to tako da to bude zauvek – tvdo, kamenito, nepromenjivo. Inače…
BUDUĆNOST „TRADICIJE“
Dakle, zaziva se budućnost „tradicije“, što će reći, budućnost izmaštane prošlosti. Ona se uzima kao konstruisana biografija monolitnog kolektiva. Ona, dakle, jeste budućnost koja se desila. Ima lik satkan spram uticajnih potreba, interesa… Da bi se to moglo ostvariti postoji jedan nužan uslov. A to je da nosioci tradicionalizma preuzmu totalnu kontrolu javnosti. Jer, bez kontrole se „tradicija“, kao delatno, konstitutivno mesto „opstanka naroda“ ne može praktikovati. Jer, slobodno delanje i slobodno mišljenje, samim tim što je slobodno, se ne može sapeti u avliju epske fantastike. Da bi se utemeljile te „vrednosti“ kao apsolutne, nužno je implementirati (da upotrebimo ovaj pomodni izraz bezličnih polittregera i kulturtregera) strukture moći, kontrole i edukacije „naroda“ (još jedan otužni stereotip).
Crkveno tradicionalni običaji su upotrebjeni kao sredstva za osvajanje političke vlasti i kao sredstva za oblikovanje društvenog ponašanja u skladu sa konstruisanim neokonzerevativizmom. Takvi su slučajevi litijskih okupljanja u Crnoj Gori zarad svrgavanja sa trona jedne političke grupacije u, do sada neokončanom, pokušaju da se ustoliči druga.
A u Srbiji kao svenarodni otpor tzv. pretećoj ideologiji homoseksualizma, koja agresivno preti da satre naš bogoudno spokojni narodni život. Koliko je poznato, ljudi praktikuju najrazličitije načine života. Homoseksualizam je, takođe, jedan od načina društvenog života. Svi načini i stilovi života su ravnopravni, osim kada agresivno uništavaju društvo. Nije poznato da je homoseksualizam, kao način života, bilo kakva društvena pretnja. Stvari stoje upravo suprotno. Pa, homoseksualizma je bilo podjednako i u toj hipostaziranoj tradiciji isto kao i danas. Samo što se, pod odijumom netolerantne kulture i takvih običaja, u strahu nije smeo javno ispoljavati.
Bilo ga je i ima ga i pod svodovima verskih objekata. E pa, sad sme. I tako treba da bude. Homoseksualizam nije ideologija. Ali i povodom bezazlene karnevalski vesele šetnje pripadnika LBGT zajednice, SPC je otvoreno otvoreno i organizacijski delovala kao strašni srednjovekovni inkvizicijski sud.
Sa druge strane, u sferu političkog, kao odvojenog od crkvenog (nikako ne od verujućih ljudi), SPC deluje kao ekskluzivni politički faktor. Čak je, u manastiru Ostrog, pod predsedavanjem crkvenih autoriteta, formirana svetovna crnogorska vlast. Sve je to nalik na predmoderne načine političkog delovanja crkve. No, čak i tada i u takvoj formi delovanja, političko čelništvo, uz saglasnost i kooperaciju sa crkvom, nije bilo pod čvrstim ideološkim stiskom crkvene vlasti. Sada, dominatna politika čini veliki korak ka dubokom arhaizmu kakvog nije bilo ni u doba ustanaka protiv osmanske vlasti s početka 19. veka. Ali ga je bilo vo vremja Romejskog carstva, u Vizantiji, dakle. Vladala je tada simfonija – jedinstvo crkvene i državne vlasti, pri čemu je država bila teokratska.
MINULO
Taj poziv političko crkvene ideologije za vraćanje ka tradiciji i njenim „vrednostima“ uveliko potire sâmu tradiciju. Jer ona, ipak, nije dovoljno čvrsta trambilina za skok ka jezgru političke i kulturne moći. Pa, osmotrimo ovlaš samo neke crte minule tradicije, prema kojima je pokret sadašnjih „tradicionalista “ potpuno ravnodušan.
Tradicionalni oblik života je za ogromnu većinu stanovništva bio satkan od teške i mučne borbe za opstanak. Recimo, u nedostatku državno organizovane zdravstvene brige o stanovništvu, mortalitet novorođene dece i dece u ranom uzrastu je bio visok.
Uzimam za primer moju porodicu, koja ni po čemu nije izuzetak. Moja baba je rodila sedmoro dece, od kojih je četvoro preminulo pre navršene pune godine života. Pored toga, ratovi su bili neodojivi deo životnih sudbina sirotinje. Jer, i u vojevanju je svoje glave, ruke, noge… ta sirotinja davala za ideale slobode, što gospodska deca (čast izuzecima) nisu morala.
Poput sina Nikole Pašića, koji je živeo kao ladolež i liferant u Parizu, dok su se vrletima Albanije smrzavale kolone ratnika i izbeglog naroda. Dok se u krvavim bojevima na Solunu i Kajmakčalanu srčano borila sirotinjska čeljad.
Ni u oslobođenoj državi sirotinja nije mogla da obezbedi dovoljno hrane sa sitnih poseda. Posle oslobođenja je jedan od tih srčanih ratnika uzeo za ruku svoje nastarije dete, jedanaestogodišnjeg sina, i poveo ga pešice, od svoga sela podno Suve Planine preko Babičke Gore, da bude služinče gazdi u Leskovcu. I to u državi za čiju je slobodu bio sedamnaest puta ranjen na bojnom polju. Tada je bilo mnogo više i trajnijeg bezglasnog jecaja majki i teških uzdaha očeva za decom služinčadi, no što je bilo javne tuge za posečenom mladošću u borbama i ratovima za slobodu.
Ta deca su, biće da je tako, najtužniji i najpotresniji vid naše tradicije u životima naših poštovnih predaka.
Za vojevanje u balkanskim ratovima i u prvom svetskom ratu otac moga oca je od tadašnje držav dobio albansku spomenicu, a penziju tek od države za Titovog vakta, iako je do konca svoga života otvoreno i jasno verovao u kralja i otadžbinu. A njegov sin služinče je uzeo, u narednom ratu, partizansku pušku u ruke. Sećam se, bio sam školarac, kada su njih dvojica, otac solunski ratnik i sin partizanski borac, sedeći na tronošcima u seoskom dvorištu pod kruškom uz dva rakijska čokanjčeta, u par šturih rečenica rešili svoj porodični ideološki spor. Deda je dao završnu reč: „Obojica smo tukli Švabe“. Više nikada o tome nisu razgovarali. A ja sam tog podneva, onako dečački, bio baš srećan. Pride, i tri brata moje majke su bila izvedena oktobra 1941. iz kragujevačkih topovskih šupa i poterana Šumarice, itd, itd.
E, to je najistinskija i najdublja tradicionalna vrednost za mene. I mnoge druge kojima sličim.
E, ondašnja sirotinjska služinčad kod gazdi nikako nisu bitna tema u današnjim pomodnim polit-litijama. Za naše polit-tradicionaliste takva tragika minulih doba nije primeren kamičak u slaganju njihovog golemog mozaika ideološki idealizovanog konstrukta koji im omogućava da osvoje dominatne i naredbodavne državne visove. I to u poretku današnjeg jeda i egzistencijalne neizvesnosti ogromnih slojeva stanovništva.
BEZ SOLIDARNOSTI
Nema, dalje., pomena o tradicionalnoj kulturi solidarnosti i jednakosti koja je obitavala u familijarnom, prijateljskom, komšijskom životu. Smetnuta je iz njihovog parolaškog uma jedna lepa i plemenita tradicionalna vrednost i stari običaj, koji se u narodu zvao moba. U vreme žetvenih radova, izgradnje kućišta… rođaci, prijatelji, suseljani, sugrađani su se okupljali i zajednički delali sa domaćinom kome je trebala dobranemerna ruka pomoćnica. Sutra je taj odnosni domaćin, sa svojom svojtom, činio isto, kad god je trebalo. I, eto, u vreme ovog klero-neokonzervativizma ova reč i ovaj običaj su zatomljeni.
Tradicija je, potom, dugotrajna žestoka i krvava borba protiv raznoraznih režima za radnička prava. Zastupnici „tradicionalnih vrednosti“ o tome ni mukajet.
Ima naša tradicija i sumorne i mračne svoje perivoje. Evo nekih.
Tihomir Đorđević beleži da su u doba teške oskudice „starci ubijani kad već nisu bili nizašta, i da se prestalo sa ubijanjem onda kada su se ljudi uverili da u njima nije iščezlo zrelo rasuđivanje, već da ga ima više no kod mladih ljudi.“ Taj široko prihvaćen i praktikovan običaj se zvao lapot. I to je tradicija.
Mnogo je bilo slučajeva nasilja nad čeljadi i nad ženama. Mada, pamti se i to, da su naši stari motkama znali da krše onoga ko je silovao ili zlostavljao nečiju ženu, ćerku, majku… Ali, takva kazna nije bila baš uvek i svagda sprovođena. Bilo je i sramnog obaranja očiju i ćutnje pred kakvim silnikom iza koga je stajala sila od vlasti ili od para. I to je deo naše tradicije. Bio je to i upotrebljiv način širenja straha međ narod. Pa su i sumasišavši silnici i bedne siledžije silnici bili tureni u mašinu za demonstraciju sile i volje vlasti. Ima takvih zapisanih slučajeva. I tako danas bezumnom silovatelju pažnju i promociju poklanja partijski agitprop od najgore sorte, koji je vlasti mio tabloidni medij (sic!). No, tabloid svakako nije. Ali vlastodržački bulevarski oglas jeste. A vlast, tobože, pokrenuta „moralnim“ činom te agitprop službe, brže-bolje pokazno, na sav glas, trpa silovatelja u tamnicu. Zbog sličnog slučaja su u Prištini onomad izbile grdne i ljutite demontracije, a vlast ih je podržala. Iste takve demontracije naša vlast odbacuje, zato što su pokrenute pod „moralno nedopustivim izgovorom“ protiv režimskog bulevarskog agitpropa. Odvajkada u tiranijama važi pravilo – udar na agitprop je udar na režim. Ne videsmo protestne „tradicionalno vrednosne“ litije povodom ovog mračnog događaja.
VREME I MODERNOST
Ili, „tradicionalno“ mnjenje je, po svojoj bîti predteorijsko i predrzumsko u savremenom pogledu. Ono je utemeljenje samoevidentnog „znanja“ na koje se moraju oslanjati sve kasnije teorije i sva kasnija znanja. „A sama tradicija biva gurnuta s onu stranu svoje izvorne forme, u nove konceptualizacije.“ (P. Berger i T. Lukman).
I, stigosmo do stavljanja đačkih udženika na novonarastajući Index Librorum Prohibitorum. Od takvog indeksa do javnog spaljivanja „nepodobnih“ knjiga (kao, recimo, širom Nemačke 1933. godine) je, u istorijskom smislu, potreban samo majušni polukorak. Mnogo pre tog sramnog nemačkog doba nemački pesnik Hajnrih Hajne je spevao strašni stih upozorenja: „Tamo gde se spaljuju knjige, spaljivaće se i ljudi“. I, dešavalo se to, to spaljivanje ljudi, kako u vekovima pre Hajnea, tako i u vremenima posle njega.
Neće ili ne mogu da razumeju, pride, zagovornici „tradicionalnih vrednosti“ jednu trajnu istinu glede tradicije. Svaka tradicija je bila novost i novina u svoje doba i prevazilazila je prethodne tradicije. I današnja modernost će sutra biti tradicija. Svaka tradicija, neumitno, u svojim nedrima nosi klicu novog. To novo je često progres (koji ne mora uvek da ima ma kakve aksiološke odrednice). Progres, naprosto, znači kretanje, jer ljudske zajednice nikako ne mogu obitavati ni živeti kao umrtvljene, imobilne, konzervirane skupine… Sâm život je satkan od neprekidnog kretanja – od amebe do čoveka.
Pa, šta je, izvorno taj progres?
Taj pojam je skovan u latinskom jeziku. Jer progressus znači koračanje, hodanje, napredovanje, početak, uspeh… Pa i litijaši, koračajući, duboko smisaono, delaju nasuprot parolama koje izvikuju. Ma kako se uticajni ili većinski slojevi u jednoj zajednici ili društvu opirali promeni, ma kako „tradicionalne vrednosti“ bile „na ceni“ i ma kako bilo snažno nepoverenje prema drugačijem iskustvu ili dolazećoj praksi… i ta zajednica ili društvo će se, ipak, kretati u nekom pravcu. Ako nikako drugačije, nove generacije će nužno usvajati, makar pomalo, neki novi način života. Pa i one potpuno zatvorene, autohtone, male plemenske zajednice u džunglama Mato Grosa u dodiru, prvo sa putnicima i istraživačima, neminovno se menjaju. Neko će prigovoriti: ali oni su hiljadama godina živeli samo u okviru svoje tradicije. U vremenskom tkanju, hiljade godina su tek tren. Jedan mali pokret, makakv bio, čak i loš, je neumitnost u postojanju. A, zatim, opet nužno, porodiće se novi revolucionarni pokret u borbi protiv toga što je loše.
Složićemo se na kraju sa Erikom Hobsbaumom. Njegov pojam je „izmišljanje tradicije“. Ovaj pojam se koristi u širokom smislu. „On uključuje kako ‚tradicije‘ koje su zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda…“
I tako, štovani tradicionalisti i neštovani „tradicionalisti“ to je zakon života svekolikog, za neke božiji, za neke ljudski, koji neumitno dela, deluje (kako ko voli) zanavek. Amin, konac pripovedanja, fajront (opet, kako ko voli)
Piše: prof. dr Đokica Jovanović
