U uslovima presečenih životnih perspektiva, strah i beznađe najjače osećaju mladi. Otuda brutalnost, pljačka, slepo nasilje nad onima koji su na dohvat ruke. Najbogatiji su, zasad, sklonjeni. Zato nema ideologije, nema zahteva – ima samo gneva. Autor teksta je profesor sociologije Đokica Jovanović, a objavljuje Novi magazin.
Naše tzv. tradicionalne vrednosti… počivaju na apoteozi nasilja. Naša škola uznosi mitomaniju o junaštvu i beskrajnoj borbi za slobodu. Veličaju se oni koji se laćaju oružja, a ne oni koji se istinski bore protiv sile i nasilja perom i umnom mišlju.
Naši današnji romantičari snevaju da bi Srbiju valjalo organizovati na vizantijskim, pravoslavnim temeljima, po ugledu na Dušanovu državu. Zanimljivo je da neki među njima vide sebe u takvoj mogućoj dušanovskoj teokratiji, kao deo malobrojne vlastele, a ne kao sebre ili merophe. Naša istorija je istorija velikaša, „slavnih boraca mačem i ognjem“, a ne istorija običnih ljudi, na čijoj grbači bezobzirno sede ti velikaši. Stvarni život ljudi i društva nije tema. Otuda postoji kontinuum državnog i ideološkog nasilja i terora.
Tačnu sliku ratova i nasilja nad civilima na tlu bivše Jugoslavije predstavljaju reči Paskala Briknera: „Zločin stiže na krilima epskog pesništva i najgori grabljivac sposoban je da vam između dva klanja ispeva malu rukovet punu besa i mržnje.“
Da bi silnici za u borbi za rod, plene, nacion bili izdignuti iznad konkretnog života stvaraju se takvo obrazovanje i takva propaganda, kao sveden, medikretski jezik.
Poslušajmo šta o propagandi kaže veliki majstor propagande: „Svaka propaganda mora da bude narodska, a njen intelektualni nivo mora da bude saobražen sposobnosti poimanja najograničenijih među onima koje namerava da povinuje (kurziv – moj). Time će njen duhovni nivo biti spušten toliko da njome bude obuhvaćena što je moguće veća masa ljudi. Ukoliko se, međutim, radi o popularnoj propagandi rata, o tome da se ceo narod obuhvati njome, onda oprez u izbegavanju visokih duhovnih vrednosti nikako ne može biti dovoljno veliki. Što je skromnije njeno opterećenje naučnošću i što veću pažnju poklanja osećanjima masa utoliko će njen uspeh biti veći (kurziv – moj).“ (Adolf Hitler).
Nasilje je često, to se gubi iz vida, upereno i protiv istomišljenika. Protiv saboraca. Jer, nasilje je sredstvo u tuči za moć. Moć u našim prilikama se razumeva kao nadmoć, kao junaštvo, kao mitska sila. U pozadini takve apoteroze moći, „plemenitosti“, „patriotizma“ stoji goli, bezdušni egoizam.
Za razlozima tom nasilju se traga u prošlosti, pa stvarno nasilje i tragedija koji su se desili nekad, bivaju mitizirani u kolopletu selektovanih činjenica i predstava o prošlom, te se projektuju na današnje generacije i na potomke, koji su „vazda isti kao njihovi očevi i dedovi“, bili oni „naši“ ili „tuđi“. Nacionalizam proizvodi mitsko stanje permanentnog „pravednog i odbrambenog“ rata, zato jer smo „mi, odvajkada časni i pravedni“, a „oni, odvajkada verolomni i agresivni“
„Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas hoćemo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. (Meša Selimović). „Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja.“ (Ivo Andrić).
RAT KAO IGRA
Šta se dosad promenilo u ideološkom obrazlaganju nasilja kao akta? Došlo je do pomeranja u ideološkom jeziku i ideološkim simbolima. Da se rat prikaže kao „uobičajen“ događaj u međunarodnim odnosima, angažuje se ogromna mašinerija masovne kulture koja rat prikazuje kao igru, kao nadmetanje sportskih timova. Naročito je to vidljivo u industriji video-igara, u filmskoj industriji, modi (military look, police look…), u obrascima raznih oblika pomodnog ponašanja (mačizam). Tvorbom alogičnih sintagmi („prijateljska vatra“, „kolateralna šteta“, „pametne bombe“…), nasilje se vrši i nad jezikom. U svim ovim načinima prikazivanja nasilja i rata postoji jedno strogo pravilo. Strogo i nepogrešivo je uklonjena prava slika smrti, patnje i razaranja. Pa i tamo gde takvih slika ima, one su „pokrivene“ postupkom obezličavanja žrtava i onih koji pate, naročito ako pripadaju „neprijateljskoj“ strani. I, suprotno, kada se radi o „našim“ žrtvama, onda se, takođe, vrši nasilje nad jezikom, jer se „naše“ žrtve moraju prikazati nevinim.
Iako propagandna mašinerija počesto navodi njihova imena i kazuje i druge lične karakteristike, to čini u ključu simbolizacije njihove egzistencije, u ključu ideološkog uopštavanja, a ne personalizacije svake pojedinačne sudbine, kao neponovljive i nesvodive na bezličnu opštost ideologema. Na taj način istinske žrtve („naše“ ili „njihove“), postaju isprazni simboli jedne od strana u sukobu. Dehumanizovane, gube ime i prezime, gube individualni identitet. Bivaju depersonalizovane u privatnom činu nasilja. Zašto? Zato što i nasilje postaje, naizgled, depersonalizovano. Iako kao čin privatne odluke, nasilje je predstavljeno kao „objektivna“ nužnost, kao činjenica koja izmiče privatnosti, sa jedne strane, i javnoj kontroli, sa druge. Koja, naizgled, pripada neminovnosti istorije („u ratu svi čine zločine“, „u ratu su neminovne nevine žrtve“).
Zbog tako shvaćene (i predstavljene) prirode nasilja, vrlo teško je pokretanje samokritičke refleksije u zajednici čiji su članovi izvršioci nasilja. Simbolizacija preko depersonalizacije i dehumanizacije je postupak banalizacije (Hana Arent).
U uslovima presečenih životnih perspektiva, strah i beznađe najjače osećaju mladi. Otuda brutalnost, pljačka, slepo nasilje nad onima koji su na dohvat ruke. Najbogatiji su, zasad, sklonjeni. Zato nema ideologije, nema zahteva – ima samo gneva. Policija i pravosudni sistem će pacifikovati nerede, ali ove ustanove neće dokinuti duboko nezadovoljstvo, koje, kao vulkanska magma, vri u nevidljivim temeljima društva.
Gandi je verovao da vlada predstavlja ‚nasilje u koncentrisanom obliku‘ jer se zasniva na prinudi i nasilju. Zalagao se za život zasnovan na principu ljubavi, koji je smatrao „zakonom našeg bića“. Ubijen je. Martin Luter King, takođe ubijen. Salvador Aljende, ubijen. Dimitrije Tucović, ubijen. Mihailo Obrenović, ubijen. Đuro Đaković, ubijen. Osip Mandeljštam, ubijen. Milioni dobrih ljudi mučeni, ubijeni od „svojih“ zato što su dobri. U nasilničkoj kulturi, mir je najveća opasnost. Za nasilnu kulturu mir je najopasnija pretnja, najopasnije nasilje.
KULT ORUŽJA
Praktični potezi i intitucionalno delovanje su jasni. Međutim, bez dugostrajnog vaspitanja za solidarnost. Odbacivanje kulta oružja i „junaštva“, odbacivanje mitomanije „herojstva“ mora da bude stalno i neprekidno. Godinama i decenijama. Inače deca će biti zadojena kuršumima, bicepsima… Oružje se mora prikazati onakvim kakvo jeste – smrtonosno, naročito u rukama nedozrelih, kriminalaca,
Sretan narod ne ulazi u istoriju. U istoriju ulaze nesretni narodi. A to su oni nasilni i oni potlačeni. Za sretne narode istorija nije rezervisana – istorija ih nevoljno pamti, ukoliko ih uopšte pamti. Ili, pamtiće ih od onog časa kada i oni postanu nesretni. Istorija je pamćenje nesreće i tuge; nasilja i zla.
„Moramo podsetiti na to da sloboda počinje bivati lažni amblem – ,svečana dopuna‘ nasilja – čim se okošta u ideju i čim se sloboda brani prije nego sloboda ljudi. Želi se, dakle, sačuvati ljudsko s onu stranu mizerije politike.“ (Moris Merlo-Ponti)
