Đokica Jovanović: Aveti komunizma kojeg nije ni bilo

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Temeljno pitanje savremene levice nije kako realizovati „socijalnu pravdu“, već kako ostvariti socijalnu sigurnost. Pojam socijalna pravda je sveden na neobavezujući ideologem, a bez socijalne sigurnosti i slobodnog vremena čovek je onečovečen, kaže profesor sociologije Đokica Jovanović za  Novi magazin.

Gde je nestala ili bar gde se krije levica na političkoj mapi sveta i Srbije, da li je levo političko uverenje otišlo toliko ulevo da se spojilo sa desnim? Čovek širokih naučnih interesovanja i dostignuća, nesporni levičar u teoriji i praksi, profesor sociologije u penziji Đokica Jovanović smatra da je danas nejasno šta je levo mišljenje, kao i da veštačko spajanje levog i desnog ide naruku demagozima koji izrabljivanje predstavljaju kao rad.

„U ubrzanim i zbrkanim vremenima izgleda da ne može biti nikakve idejne, još manje ideološke konzistencije. Pojednostavljeno, idejno se ne poziva na ideologiju, dok se ideologija, kao opravdanje partikularnog interesa, poziva na idejno. Makrs je tu u pravu – ideologija postavlja ljude i njihove odnose na glavu, kao u kakvoj camera obscura. Stoga, ideologija, ta lažna svest, može nehajno u svoju klin čorbu da baca razne, naizgled paradigmatične izraze, leve i desne i međusobno protivrečne. Otuda ideologija može da se zalaže i za neupitnost svojine, naročito prvog miliona, a i za ‚socijalnu pravdu‘“, kaže Jovanović za Novi magazin.

Politički akteri svuda govore o radnim i ljudskim pravima, jednakosti, ali možete li na političkoj sceni kod nas i šire odrediti stranke i pokrete leve orijentacije i šta ih tako definiše?

Počnimo ovako; šta politički akteri govore, a šta čine? Šta su rezultati? Situacija je za sve vreme tranzicije ka kapitalizmu sve teža i pogubnija za radništvo, pa i za sve one koji stvarno žive samo od svog rada, daleko od lepljivih partijskih uticaja i veza. A politički akteri se sve grlatije „zalažu“ za njihova prava. Iza onih koji rade delatne, politički organizovane levice, sem u par slučajeva, nema. Levica i levičari su atomizovani pod jakim i pretećim naletom antikomunizma, tog ideološkog derivata neokonzervativizma.

Deklarisani levičari se sada ne osećaju sigurnim. Ukoliko su još i porodični ljudi egzistencijalna situacija njihovih porodica je vrlo neizvesna. Konačno, kod onih kojima se obraćaju, a to je deprivirano radništvo, skoro da ne uživaju ugled. Jer, konkretni radnik se davno odrekao radničkog identiteta i prihvatio nametnuti etničko-religijski identitet kao jedini ispravan. To prihvatanje je izraz potrebe za makar slabašnom sigurnošću, izvesnošću.

Današnja eksploatacija u perifernim polukolonijalnim zemljama kakva je Srbija i dalje je beskompromisna, kao i ona u periodu prve akumulacije. Takva je u zemljama u kojima čovek ne zna koji je kapitalizam strašniji: domaći ili kompradorski, kakav je u velikoj meri na delu kod nas. Ali, ima raznih načina otpora, od štrajka do belog štrajka. Međutim, otpor jedne grupe radnika nije znak za podizanje solidarnog otpora i drugih i to je stvarnost pocepanog radništva.

Inače, nazivati socijalizam „komunizmom“ je tek banalna propaganda usmerena protiv sećanja na dobro nasleđe socijalizma. Banalno jeste jer, naprosto, komunizma nije ni bilo.

Načini eksploatacije stalno dobijaju novi lik. Naročito u perifernim, nezanimljivim i nevažnim zemljama, kojima pripada i Srbija. To je veliko pitanje epohe.

Šta daje ili oduzima današnjim socijalističkim i socijaldemokratskim strankama pravo na zastupanje levice?

To je pitanje legitimacije. Ali tako da se istorija levice, naročito boljševičkog tipa ili realsocijalizma, dovodi u pitanje. GULag je teško mesto. Ne samo sovjetski, već i praksa političko-ideološkog ostrakizma u socijalističkim državama, dok jugoslovenski slučaj izmiče najtežim ocenama, naročito posle emancipacije od hergemonije staljinske KP SSSR 1948. Tada je jugoslovenski socijalizam odbacio rigidni etatizam i ideološki dogmatizam, međutim, jugoslovensko samoupravljanje je bilo partijski oktroisano i izgubilo kreativni potencijal.

Slično se desilo i sa mnogim socijaldemokratskim nastojanjima u okviru zaboravljenog evrokomunizma. Pri čemu su vodeće komunističke partije u Zapadnoj Evropi, KP Francuske i Italijanska KP, bile ideološki podvojene. Francuska KP je zadržala levu paradigmu izgrađenu pod uticajem Moskve, dok je Italijanska KP bila okrenuta ka demokratskim sredstvima. Kako je svojevremeno naglasio Leo Mates, to razlikovanje je nastalo tako što su mnogi komunisti u Italiji u vreme dvodecenijske fašističke vladavine umrli ili bili ubijeni, a mladih kadrova, u uslovima represije i ilegale, nije bilo dovoljno za formiranje jake partije.

Raspad sovjetskog bloka i okončanje hladnog rata je dovelo do zamora i gašenja evrokomunizma u novim uslovima koje je diktirala neokonzervativna revolucija, krenuvši naročito iz Britanije i SAD. Ta revolucija je još na delu.

Socijaldemokratija nema precizan odgovor na pitanje o tome kako je moguća emancipacija od svekolikog najamnog rada i socijalne podređenosti i deprivacije.

Uloga sindikata jedno je od značajnih određenja odnosa u društvu, zašto smo se zatekli u XXI veku sa nemoćnim sindikatima?

Naš kapitalizam drčno i energično onemogućava sindikalno organizovanje. Znam sindikalne aktiviste koji su izuzetno i srčano posvećeni borbi za emancipaciju od eksploatacije, ali sudaraju se sa zidom straha radništva, koje je sasvim realno i opasno ucenjeno radnim mestima. Ucenjeni su spremnošću rezervne armije rada da zauzme njihova mesta. Nije daleko od istine mišljenje da nezaposlenost kreira rudimentarna kapitalistička država, kao efikasno ucnjivačko dredstvo. U takvim uslovima zaposleni se ne nalaze između čekića i nakovnja, već pod teškom i pretećom sistemskom presom po kojoj lupa pneumatski čekić, kada god gazda prisne dugme. Oni se plaše sindikata. Na njega gledaju kao na preteću pojavu. Utoliko je sindikatima veoma otežano delovanje. Sa druge strane, sindikati se, od prilike do prilike, približavaju nekim partijama mada one ne pokazuju naročito veliki interes za čvrsti savez sa sindikatima.

Uveren sam da sindikat treba da formira svoje političko krilo o da se sam otisne u neizvesnu i iscrpljujuću borbu za osvajanje mesta za skupštinskom govornicom.

Nedavno ste napisali da „bez slobodnog vremena nema slobodnog čoveka, to je vreme u kome se čovek može podsetiti da je čovek“. Šta je sa 8+8+8?

Čovek je u punoj meri čovek tek u slobodnom vremenu. Rad samom sebi nije svrha, kako nam dogmati i reklameri kapital odnosa serviraju. Čovek radi da bi mogao da zadovolji svoje potrebe, od gledanja televizije, do pisanja poezije i do brige o porodici i sebi… A potrebe se zadovoljavaju u sferi slobodnog vremena. U tom tekstu sam pozvao u pomoć Aristotela navodeći njegov stav o dokolici: „Ceo život deli se na slobodno vreme i rad,… na poslove koji su nužni i korisni i na poslove čiji je cilj dobrota. Ljudi se odlučuju… za rad zbog dokolice, za ono što je korisno i nužno zbog onog što je dobro i lepo.“ Može čovek slobodnom voljom da radi danonoćno i da u tome oseti smisao i zadovoljstvo, a kad radi pod prinudom, makakva bila – od robovskog rada, do ucene egzisencijom u modernom liberalnom sistemu – onda se ne može osećati slobodnim. Velika tekovina dvovekovne krvave borbe radništva za tri osmice je naletom dehumanizovanih modernih vremena naprosto obrisana. Ka potporu moje tvrdnje, preporučujem čitaocu da gleda film „Moderna vremena“ Čarli Čaplina iz 1936, pa da sâm vidi koliko i da li su se vremena u poslednjih sto godina suštinski promenila. Čaplin je napisao scenario, režirao i igrao glavnu ulogu.

Kako poreska politika određuje društva i u kojoj ga meri čini pravednijim. Čudi li vas kad samoproklamovane stranke levice poput SPS glasaju za restiktivne mere kao što su smanjenje budžeta za obrazovanje, smanjivanje penzija i zakone o radu koji sferu rada vraćaju unatrag?

Prvo, SPS nije stranka levice, njena praktična politika je desna. Ova partija ne dovodi u pitanje restriktivno i neracionalno radno zakonodavstvo. Šta je takva „levica“ učinila, primerice, da reši jedan poluskriven, ali društveno značajan višedecenijski tranzicijski problem – žene su vrlo često manje plaćene od muškaraca. Ženski rad je manje vredan!? Šta je sa radnom i profesionalniom diskriminacijom Roma i drugih nezaštićenih i slabih grupa?  Šta je ta „levica“ učinila za rast standarda zaposlenih? Nikada i ništa.  O višedecijskoj ekstremističkoj desničarskoj nacišovinističkoj vertikali ove partije ne vredi trošiti reči. Nije primećeno da se radničke asocijacije, sindikati… obraćaju ovoj partiji kao partiji levice. Obraćaju joj se kao otuđenoj partiji vlasti. A naša vlast je daleko i od desnog centra.

Što se poreske politike tiče političke partije ili ćute ili gunđaju reda radi ili prate režimsku politiku. Nema ozbiljne i koncepcijski uređene politike u ovom sektoru. O tome kako se barata poreskim parama dovoljno je pogledati neke izveštaje Državne revizorske institucije, pa da se čoveku, od strave, digne kosa na glavi. Nevolja je što ljudi ne čitaju dostupne dokumente i analize, pa je vlastima komotno oko šije. Kada je, recimo, sa zainteresovanim građanstvom organizovana široka, otvorena i stručna javna rasprava o poreskoj politici?

Što se obrazovanja tiče, nije jedina nevolja mali budžet. Strateška nevolja je što je obrazovanje svedeno na obuku za poslušnost spram autoriteta. Skoro da obrazovanja zakritičko i analitičko mišljenje nema. Obrazovanje je svedeno na obuku za funkcionalno služenje aparatima vlasti i kapitala. Evo tačnog i ružnog slučaja – dualno obrazovanje. Neuporedivo je važnije investirati u obrazovanje i zdravstvo, no u militarne strukture. Ali tamo gde vlada kultura hegemonije, a ne demokratske debate, važniji su cokula, opasač i šlem no civilizovan i obrazovan građanin.

Nezaobilazno pitanje je koliko je praksa realsocijalizma nanela zla levici?

Realsocijalizam ili staljinistički dogmatizam i etatizam je delegitimizovao izvornu idejnu pretpostavku levice – slobodno udruženi proizvođači u svetu bez segregacije i potčinjavanja. Pored toga, taj poredak nije razvio sistem zarade prema realnom učinku. To se pokušalo u Jugoslaviji sa Zakonom o udruženom radu 1976), Ali i taj pokušaj je umrtvio birokratski i partijski normativizam. Zakon je oktroisan „odozgo“ i nije predvideo veće prostore za slobodno preduzetništvo u strepnji da bi time sâm socijalizam bio obesnažen. Osim deklarativno, inicijativa „odozdo“ nije stvarno podsticana i zastupana. Donekle slično, ali sa neuporedivo brutalnijim krajem je sprovedena nova ekonomska politika (NEP; 1921-1928) u SSSR-u kojom je bila omogućena kontrolisana privatna inicijativa posle velikog nezadovoljstva stanovništva rezultatima politike ratnog komunizma. NEP je ugašen, a njegov poslednji zastupnik Nikolaj Buharin je pao u nemilost zbog „desnih skretanja“. Streljan je 1938. Socijalizam, pored ogromne emancipatorske baštine, koju je ostavio za sobom, nije našao način kako da motiviše ljude da rade i za sebe. Da ne budu nagrađeni poglavito bezličnim partijski proklamovanim pohvalama radu.

Posebno teško nasleđe je represija despotske vladavine i saslužećeg državnog aparata; surovi progon onih koji su se usudili da misle izvan betoniranih granica dozvoljenog; razgranat sistem tamnica (GULag) za osuđene na monstr-procesima, a zarad stvaranja nepregledne armije besplatnog rada u „ime razvoja socijalizma“; kolektivizacija sela koja je, po procenama, oterala u smrt pet milona seljaka; drska i nemilosrdna suspenzija građanskih sloboda. Staljinistička tiranija je imala visoku cenu u ljudskim životima, prema nekim procenama oko dvadeset miliona ljudskih života, ne računajući milionske žrtve rata. Taj sistem neslobode, tiranije i smrti jeste učinio da sovjetski Savez postane svetska sila. Ali, cena? Jugoslavija je, do početka pedesetih prošlog veka, takođe bila kidana čeljustima našeg domaćeg staljinizma.

I ovo mračno razdoblje bi trebalo da kritički razume levica i smatram da je to nezaobilazni zadatak levice ukoliko ima nameru da politički učetvuje u sadašnjosti i budućnosti.
Prethodna pitanja su uvod u savremenu teoriju levice; kako bi se teoretski odredila levica danas?

Bez obzira na povlačenje levice sa polja realpolitike, danas je otvorena velika debata o levici. Naročito u teoriji. Neuporedivo više na Zapadu, nego kod nas. Nema jednoznačnog teorijskog određenja. Kao što nema ni o jednoj društvenoj pojavi. Društvo nije ni biološki organizam, a ni mehanički mehanizam.

Da bi se razumeo fenomen levice nužna je savremena leva kritika autoritarnog nasleđa staljinizma i realsocijalističkog etatizma. Danas je ona otežana, jer dobar deo levice, počesto okovan starim dogmama, nema kreativnu snagu da načini korak ka takvom takvom naumu. Opet, desna, pa i desno socijalna, kritika društva je moguća, ali u bitnoj stvari se i ona kreće izvan margina onoga što je polje levice. Bojim se da je umnogome današnja ispod nivoa dosegnute prošlovekovne misli i spoznaje. Koja je, takođe, podložna kritičkom propitivanju sa stanovišta prilika u ovom veku. Danas su na delu stari, ali i sasvim drugačiji sukobi. U širem smislu, međukulturni, međuidentitetski. A ispod tih identitetskih konstrukata tinja klasni sukob, koji kapital oligarhija, sa više ili manje muke, kontroliše i instrumentalizuje. Dobar deo levice, sa druge strane, nije još spreman za teorijski strogu samorefleksiju, pa ni za samoemancipaciju od strašnog nasleđa. Zato, između ostalog, globalni svet hrli ka nesavladivim nevoljama. Ne zato što je levica slaba, već zato što nema modernog odgovora sa leve strane. Temeljno pitanje savremene levice je, ne kako, prema prilikama i s vremena na vreme, realizovati „socijalnu pravdu“, već kako ostvariti socijalnu sigurnost. Pojam „socijalna pravda“ je sveden na neobavezujući ideologem. Bez socijalne sigurnosti i slobodnog vremena čovek je onečovečen – dosegnuti ideal svakog tzv poslodavca, koji tako i samog sebe onečovečuje.

Da se stvari bitno nisu promenile čitamo u tekstu Moraslava Krleže iz 1934: „Živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac, i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka.“

Rad samom sebi nije svrha, kako nam dogmati i reklameri kapital odnosa serviraju. Čovek radi da bi mogao da zadovolji svoje potrebe, od gledanja televizije, do pisanja poezije i do brige o porodici i sebi… A potrebe se zadovoljavaju u sferi slobodnog vremena

Ekološki pokreti često su sinonim za levicu. Andre Gorz je pre pola veka u knjizi „Ekologija i politka“ pisao o njihovoj nužnoj isprepletanosti. Kako borba za očuvanje životne sredine utiče na teoriju i praksu levih stremljenja?

Ekologija i levica nisu isto, ali je moguć i vrlo plodonosan savez. Jer, ekologija nužno dodiruje klasno pitanje. Borba za očuvanje zdrave biološke životne sredine je i borba za očuvanje zdrave mentalne sredine. Borba protiv besmislednog, egoističkog prisvajanja darova prirode je nužno i borba protiv izrabljivanja čoveka. Pa, kad pomenuste Gorza i njegovu knjigu, u Francuskoj objavljenu 1978, a kod nas 1982, pročitajmo par redaka: „Onda, dragi, neoliberalni ekonomisti, kažite nam brzo: koliko vredi zračak sunca, vazduh bez olova i sumpornih anhidrita, kupanje u morima i jezerima? Po kojoj ceni bi industrija i banka mogle da kupe sve to da bi nam to isto posle prodavale na malo – u obliku pročistača vazduha, klinika i hotelskih soba – znači, svega onoga što nam je oteto na veliko?“

Levica i nova industrijska stvarnost

Svet nove virtualne stvarnosti izmenio je svaki segment života i rada, ali ogromnom broju ljudi nije učinio život i zarađivanje lakšim. Zašto?

Nekada su humanisti verovali da će industrijski razvoj dovesti do humanizacije i oslobođenja čoveka. Desilo se obrnuto. U kapital odnosu drugačije ne može ni biti. Sindikati i leve asocijacije još nisu ozbiljno stavile na dnevni red svojih rasprava temu o položaju sveta rada u uslovima četvrte, digitalne industrijske revolucije. A peta industrijska revolucija već dobrano ulazi u predsoblje radnih prostora. Načini eksploatacije stalno dobijaju novi lik. Naročito u perifernim, nezanimljivim i nevažnim zemljama, kojima pripada i Srbija. To je veliko pitanje epohe. Budućnost i aktuelnost levice će zavisiti i od njene spremnosti i sposobnosti da kritički gleda na novu stvarnost. Prijateljima iz nekih sindikata sam sugerisao da organizuju pansindikalnu konferenciju o ovom izazovu koji natkriljuje svet rada.
Da zatvorimo krug – u kojim segmentima vidite nukleus nove levice, da li je ona zaista moguća?

Moguća je i potrebna je, ali to ne znači da će je i biti. Ona bi trebalo da bude nedogmatska, otvorena, demokratska i samoupravna. Ne sme gušiti privatnu inicijativu u svim oblastima ljudskog rada i kreativnosti, niti potrebu ljudi za imetkom, ali mora stvarati mehanizme za odbranu od eksploatacije. Pojednostavljeno, niko ne može da poseduje besmisleno luksuznu jahtu, sve dok se i poslednjem detetu ne omoguće i garantuju spokojno odrastanje, besplatno školovanje i lečenje. Konačno, elementarni uslovi civilizovanog života moraju biti dostupni svim ljudima.

Budućnost je pripremila dve mogućnosti. Bespogovorni fundamentalizam kapitalizma ili samoupravljanje, koje ne sme da bude ortodoksno komunističko.

 

Izvor: Novi magazin, 15.09.2022.

Razgovarala: Jelka Jovanović

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x