Aktivistkinja iz Zrenjanina: Ko je ćutao, saučesnik je u zločinu nad ljudima

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp
Foto: Tara Rukeci, ZSF, privatna arhiva

Tara Rukeci, aktivistkinja Zrenjaninskog socijalnog foruma, bila je među prvim novinarima koji su komunicirali sa vijetnamskim radnicima u fabrici Ling Long u Zrenjaninu. Tara je po obrazovanju diplomirana sociološkinja i studentkinja druge godine prava, novinarka i publicistkinja. Za Srbija Vesti iznela je svoje utiske o ovom, prvom susretu sa radnicima koji su za kineskog investitora radili u nehumanim, gotovo robovskim uslovima.

SV: Kada Vam je postalo jasno da se nešto čudno događa u Ling Longu?

Tara Rukeci: Celokupna situacija oko Ling Longa se može nazvati čudnom. Sa jedne strane imamo najveću, kako kažu, investiciju strane privatne kompanije, sa druge strane, toliki muk i tajnovitost. Trnasparentnosti nije bilo od prve cigle pa do ovog slučaja sa radnicima iz Vijetnama. Država ćuti, institucije ćute. Znate, mene ovo podseća, i tvrdim da jeste, nešto nalik logorima iz Drugog svetskog rata. Kada sam odlazila u Aušvic, sećam se jednog odličnog vodiča koji nije iznosio samo činjenice već je pokušao da objasni taj logorski sistem. Upravo je to objašnjenje ono koje bi mi pomoglo da drugima objasnim o čemu se radi. Dešava se nešto veliko, nekontrolisano i van domašaja običnog čoveka. To je mašinerija kojoj ne možeš da staneš ni na glavu, ni na rep. Čovek je svakodnevno sve niže, zamoren od svakodnevnice i borbe za egzistenciju. Tada ni ne primeti da se samo par kilometara od grada dešava išta čudno u vezi sa ljudima, samo vidi kako naša plodna ravnica postaje prvo temelj, pa zgrade, hale….bez kraja. Otpor koji je pružan je bio nedovoljan, odnosno kada su se ljudi bunili zbog sporne studije uticaja Ling Longa na životnu sredinu, niko nije mislio o tome ko sa deset prstiju meša malter i kopa temelje. Misliš, ali ne vidiš jer je čitavo područje nepristupačno. Zato sam u jednom momentu i rekla da su to nevidljivi ljudi. To me je podsetilo na tu priču iz Aušvica. Kako je moguće da svi ljudi koji su živeli oko Aušvica nisu videli šta se dešava. I ne samo oko Aušvica, već oko svakog logora. Sajmište, isto tako, svojevremeno nam je istoričar Pisari objašnjavao kako je moguće sa jedne logor, a sa druge strane grada život kao da se noćna mora ne odvija samo par kilometra dalje. To je problem posmatrača. Ja bih kroz taj pojam, stavljajući ga u sadašnjicu, objasnila kako je moguće da dugo ne vidimo da se nešto dešava. Onog momenta kada su istraživački novinari, pre svega naša drugarica Ivana Gordić, obelodanili priču, nije bilo insinuacija i nagađanja, iako je sve ukazivalo da tu ne može biti da će sve biti naopako, samo položaj radnika da bude dobar. Kada je priča obelodanjena, mi smo otišli tamo. Tada je svaki pojedinac, koji je to očima video, morao da bira da li će ostati samo posmatrač. Nije važno ni da li si video svojim očima. Moralno su postupili i oni koji tamo nisu kročili. Nemoralno su postupili, nesolidarno i bez klasne svesti, neki koji su najglasniji u kritici. Nećemo se takmičiti ko je šta pretpostavio i ko je šta ukazivao, bez dokaza. Kada se pokazalo da je na nama da biramo: da li zavrćemo rukave pa u blato, ili i dalje svaka borba ostaje u sferi deklarativnog, svesno birajući da ne budemo delatni. Ovo nije usamljen slučaj. Zato je važno biti spreman na borbu u bilo kom trenutku, bilo gde na svetu.

Foto: Privatna arhiva aktivista

SV: Kako je izgledao prvi susret sa Vijetnamcima?

Tara Rukeci: Prvi susret je bio za mene vrlo uznemirujući. Novinarka Ivana, neki aktivisti i novinari i ja smo otišli tamo. Kako se već buka digla oko vesti, menadžeri su ulazili direktno, verbalno, u klinč sa nama. To se sve dešava par metara dalje od tih baraka. Kako su i sami radnici pod pritiskom, samo sam videla da izlaze iz baraka, peru  neko suđe i gledaju ka nama, gde je buka jer menadžer viče i raspravlja se. Pored njega je i prevodilac koji pokušava da prevodi šta mu novinari i akivisti govore, i obrnuto. Iskoristila sam priliku dok je gužva, to sam i planirala, i izvadila papir na kom sam na vijetnamskom napisala: Šta vam je neophodno, voda, hrana ili odeća? Označeno sa 1, 2 i 3. Okrenula sam papir ka radnicima i oni su mi prstima pokazivali 3. Prišla sam, razgovarala sa nekih desetak radnika. U suštini, nisam želela da ispitujem ono što već znamo. Gledala sam da im podignem moral, da mi ispričaju još neke stvari : nemamo dovoljno hrane, oduzeli su nam pasoše itd. Menadžer je dolazio, nešto govorio, po njegovm licu videla sam da je besan. Vrlo je to stresno, jer je nepoznata situacija, jezik…

SV: Šta je bilo prvo što im je bilo potrebno?

Tara Rukeci: Oni su prvo rekli da im je odeća potrebna. Zatim hrana i voda. U takvim uslovima nema šta, a da nije potrebno.

SV: Na kom jeziku ste komunicirali?

Tara Rukeci: Komunicirali smo rukama, nogama, engleski, srpski, vijetnamski preko Google translatea. Dovijamo se kako znamo. Meni je puno pomogla neverbalna komunikacija. Nekako mislim da su pogledi, stisak ruke i druga gestikulacija bili jako važni.

 

SV: Kakva je njihova starosna i obrazovna struktura?

Tara Rukeci: Zaista mislim da ima svega. Ima mladih, ima starih. Ima obrazovanih, ima neobrazovanih. Svako od njih je došao verujući da će baš ovde zaraditi više nego kod kuće i pomoći svojoj porodici. Malo informacija imamo o njima. Ono što je sigurno- nisu došli da razgledaju Srbiju i njene lepote, nažalost. Došli su trbuhom za kruhom, prevareni da će raditi u dobrim uslovima za veći novac nego onaj koji zarade u Vijetnamu. Ovo je trebao da bude spas za neke, da prehrane porodice, omoguće sebi i porodicama spokojniji život u ovim nespokojnim vremenima. Tako je valjda svima koji su eksploatisani od strane kapitala, bilo gde na planeti.

SV: Šta im je obećano, a šta ispunjeno, za koju zaradu su krenuli preko pola sveta?

Tara Rukeci: Ono što mi znamo jeste da su agencije obećavale odlične uslove, visoke plate. Mi smo pogledali sajtove tih agencija. Srbija zvuči kao obećana zemlja. Za koju god platu da su krenuli, činjenica je da im ona nije isplaćivana. Činjenica je da ovo nisu uslovi koji su dostojni čoveka. Činjenica je da su imali ugovore koji nisu u skladu sa našim zakonskim okvirima, koji bi trebalo da važe i za njih. Kako je to moguće – moguće je kada država radi u službi krupnog kapitala, kada je saučesnik u zločinu. Njima nije omogućena ni zdravstvena zaštita. Oduzeti sui m pasoši. Plate nisu isplaćene. Oni su ostavljeni na milost i nemilost. Dakle, pitanje je za sve, posebno za našu državu, da li su oni robovi? Ukoliko nisu, da objasne kako je moguće da ljudi žive u uslovima nalik ropskim. Zbog čega ne smeju da komuniciraju sa nama, da izađu van objekata u koje sui h smestili? To nikako nije status slobodnog čoveka. Ko ćuti na to, saučesnik je u zločinu nad tim ljudima, nad klasom eksploatisanih i zločin nad društvom.

SV: Komunikacija sa njima i dalje traje, da li se išta promenilo u odnosu prema njima nakon pisanja medija?

Tara Rukeci: Premestili su ih na više lokacija. Sam transport je opet bio problem. Oni izbezumljeni jer ne znaju kuda idu, guraju ih u premalene autobuse za taj broj ljudi. Na šta vas to podseća? Te lokacije na kojima su, manje su neadekvatne. Dakle, nisu adekvatne. Nedovoljan broj mokrih čvorova, loša hrana i dalje. Država kupuje vreme i koristi situaciju i u samom Vijetnamu kako bi ove ljude eksploatisali vlasnici kapitala. Oni rade i dalje. Pasoše su im vraćali, pa nekima opet uzimali, tako nam je rečeno. Ono ključno se nije promenilo. To ključno je da društvo ne dozvoli da robovi, savremeni, postoje. Država takođe, mada od nje ovakve kakva je, ne očekujem ništa drugo nego da ostane dosledna u svom zločinu nad normalnim čovekom.

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x