Ljudi su vremenom na Zemlji postali najjači prirodni faktor zahvaljujući tehnici, oruđu i sposobnosti koje u mnogome prevazilaze mogućnosti ostalih živih bića. Činjenica je da je ovo dovelo do pojave da se na prirodu delovalo na pozitivan, ali i na krajnje negativan način. U pojedinim slučajevima, čovek je menjao ravnotežu u prirodi, a neke njene delove je čak i razarao.
Tek u momentu kada mu se ovaj vid delovanja počeo negativno vraćati, u čoveku se počela razvijati svest i spoznaja da je priroda jedini mogući prostor u kome i on može zadržati svoje mesto ukoliko u njoj vlada harmonija. Nakon iskonske borbe sa prirodom, u kojoj se čovek osećao nesigurnim, nastupa period kada je nestao bezrazložan strah od njenih „živih” pretnji i opasnosti, a time i potreba za agresijom.
Nije slučajno da se u našem svakodnevnom rečniku ustalila reč „održiv”, jer je kroz nju sažeta naša budućnost i budućnost sveukupnog živog sveta. U lovstvu održivo gazdovanje populacijama divljači se u Srbiji mora sprovoditi na način koji vodi ka povećanju njene brojnosti, genetičke raznovrsnosti i površine staništa, а delom i u cilju stvaranja potencijala za zadovoljenje ljudskih potreba.
Osnovni preduslov za ovu održivost je poštovanje civilizacijskog prava ljudi na lov divljači, ali uz sve njegove dužnosti, koje uključuju aktivnu zaštitu. Od nivoa discipline i principijelnog sprovođenja mera na očuvanju populacija divljači i njenih ekosistema, u budućnosti će zavisiti i naš lovni kredibilitet. Međutim, kroz istoriju, menjala se osnovna koncepcija lovstva kao prirodnog i društvenog segmenta, od krajnje ekonomskog do strateškog. Strateška koncepcija u potpunosti sagledava zaštitu bioloških resursa, zatim turističke, sportsko-rekreativne, edukativne, zdravstvene, estetske i druge korisne funkcije.
Srbija kao vlasnik prirodnih dobara, gde spada i divljač, teži i uspeva da nametne strateški koncept za sada velikom broju zainteresovanih korisnika. Većina njih su lovci, veoma bliski sa prirodom i to izvornom, divljom i neoskrnavljenom. Ova istorijska povezanost čoveka i prirode preko divljači, nameće logičan odgovor na pitanje kome poveriti njeno gazdovanje. Lovci su na jedan pozitivan način ucenjeni i to po principu ,,ako želite da koristite divljač, morate je gajiti, a i ulagati u nju“. Planiranje, organizaciju i koordinaciju aktivnosti u lovištima vrše lovni radnici, koji treba da predstavljaju glavni stub razvoja lovstva. Oni moraju profesionalno upravljati lovištima i divljači, jer se time stvaraju uslovi da se pored unapređenja biodiverziteta indirektno razvijaju druge privredne delatnosti u oblasti: zaštite životne sredine, poljoprivrede, šumarstva, turizma, trgovine, građevinarstva i dr. U potpunosti uređena oblast lovstva u svim institucionalnim okvirima je ono čemu težimo, ali u srpskom lovstvu su trenutno nagomilani problemi. Uzrok ove situacije je ljudski faktor, odnosno nedostatak volje svih relevantnih činilaca za bržim delovanjem.
Za rešavanje problema, neophodno je da se postave prioriteti. Oni ne smeju biti utemeljeni na isključivo privatnim interesima ili interesima jedne uske grupacije, već to mora biti prvenstveno u interesu divljači.
U vrhu liste prioriteta je usklađivanje velikih zahteva koje postavlja zakonska regulativa sa skromnim kadrovskim i materijalnim mogućnostima, prevashodno onih koje ima Uprava za šume (sa svojom malobrojnom službom za lovstvo i ograničenim budžetom). Kroz ovu aktivnost, korisnike lovišta treba osloboditi prevelikog finansijskog balasta, a oni će u uslovima rasterećenja pružiti mnogo više. Sa druge strane, dobro rešenje predstavlja Budžetski fond za razvoj lovstva Republike Srbije, koji pruža šansu za realizaciju ideja, odnosno programa koji imaju za cilj da naše lovstvo usmere ka unapređenju.
Visoko pozicioniran na listi problema i prioritetnih pitanja u lovstvu je i nedostatak strateških planskih dokumenata, koji po prvi put u našoj istoriji treba da odrede dugoročne ciljeve, smernice i mere u razvoju lovstva u Srbiji. Njihova primena bi rešila niz drugih problema, čime bi se lovstvo konačno uklopilo u strogo definisane institucionalne okvire. Njihovu osnovu treba da čine jaki organi kontrole i samostalno sudstvo. Lovočuvarske službe i lovna inspekcija u sadašnjim uslovima su veoma destimulisane i potcenjene, a ne smemo zaboraviti da su upravo oni čuvari jednog vrednog prirodnog bogatstva. Ukoliko se ovakav trend nastavi, imaćemo nesagledivo štetne posledice po populacije divljači i kvalitet njihovih staništa.
Gazdovanje divljači ne sme biti na udaru neodgovornog i nestručnog planiranja. Kao čist primer lošeg upravljanja populacijama je potpuno zapostavljanje pojedinih vrsta divljači (npr. srneća divljač). Da bi u lovstvu povratili pravi sistem vrednosti, neophodno je javno osuditi pojave bahatosti i korupcije, sprečiti pojavu da privilegije uživaju oni koji ih ne zaslužuju, a u svim prilikama, posebno u slučaju edukacija treba potencirati na stručnosti, poštenju i dobrim namerama. Ovo je pravi recept da steknemo naklonost šire javnosti i još bitnije, izvesnu budućnost.
Ako želimo da budemo gazde u lovištima, onda bi naše gazdovanje trebalo biti domaćinsko, a kao gosti u prirodi, moramo se ponašati prema njoj sa puno poštovanja i zahvalnosti.
