Merila sam vreme: trajalo je ravno 24 minuta.
Neki automobil je preprečio moj i nikako nisam mogla da se iskobeljam sa parkinga.
U početku sam se grejala u kolima, baš fino, hvala ti, nesavesni vozaču, što si me na trenutak usporio.
Potom je bilo sve manje prijatno, naročito kad sam se setila da vreme, je li, hita ko ludo, ja kasnim, a vozača ni u najavi.
Izašla sam napolje i ko u nekom ritualu više puta kružila oko automobila.
I jok, ništa se nije desilo.
A onda… ne znam zašto sam to uradila.
Ruka mi je krenula prema vratima automobila i na moje ogromno iznenađenje čuo se zvuk otvaranja.
Automobil nije bio zaključan, dakle, odmah sam pomislila, mogu da ga stavim u ler i da ga poguram napred, taman koliko mi treba da se konačno isparkiram.
A ti, brale, nastavi drugima da preprečuješ, meni vala više nećeš.
Razvijala sam dijalog u sebi.
Zaustavila me je misao a šta ako naiđe u tom trenutku vozač i zatekne me ovako slojevito preobučenu da guram automobil, pa se zapita koji je ovo pingvin napao moj auto, a šta ako je lud, a šta ako je naoružan, a šta ako…
Radoznalost je, međutim, bila nezaustavljiva.
Pretvorila me je za trenutak u špijuna.
Kunem se srećom da se nad radoznalom Milicom nadvila i jedna druga, zrelija i normalnija, koja se krstila i čudila šta ova krtica radi.
Radoznala ja otkrila sam da u pepeljari stoji jedna nezapaljena cigareta, sitni novčići spušteni su u potezu kod ručne i menjača, a na suvozačevom mestu nalazila se kesa.
Ta je kesa bila puna lekova.
Tada sam prestala da dalje istražujem.
Za nekoliko minuta pojavio se vozač.
Nije to bio nikakav brale već žena sa namirnicama iz marketa.
Nisam bila ljuta, iz šale sam je pitala: Pa gde ste vi do sada, celi život vas čekam?
U onom mraku i pod punom zimskom opremom nije mogla da vidi ni moj osmeh, ni da su mi se oči smejale, samo je ponavljala “izvinite”, “izvinite puno”, toliko puta da sam se načisto zbunila.
Ona nije videla da su mi se oči napunile suzama kada sam sela u auto, a meni nije jasno zašto se to dogodilo.
Odjednom me je obuzela takva žal što joj nisam pomogla oko kesa koje je nosila, odjednom me je bilo briga za blokadu na parkingu i kašnjenja.
Što joj nisam rekla: čekala sam vas da vam pomognem, znala sam da ste bili u velikoj kupovini.
Što joj nisam rekla: znala sam da ćete baš vi doći, otkrio mi januarski mraz.
Što joj nisam rekla: u dobu ste moje majke, znate, jednu noć ona nije mogla da spava od bolova u rukama. I lažem, kamo sreće da je to bila jedna noć.
Što joj nisam rekla: u dobu ste moje majke, a volela bih da i nju nečije srce ovako primeti, znate, ali ne zato što nešto očekujem od sveta, ne.
Što joj nisam rekla: dok vam pakujem stvari u gepek,
pričajte mi kako ste proveli dan,
šta vas rastužuje,
čemu se radujete,
sa kim pijete jutarnju kafu,
koja vam je prva asocijacija na slovo N,
jeste pobedili nekad u monopolu,
kada ste izvukli paru iz česnice,
da li ste u istoj džezvi mešali hajdučku travu sa majčinom dušicom,
plačete li na dan rođendana,
verujete li u postojanje pre rođenja,
pratite li neku seriju…?
Što joj nisam rekla: izvinite, bila sam dete-pseto, njuškala sam vam po kolima i tako pronašla kesu sa lekovima, nešto me tada preseklo… ali inače me ne boli ništa.
Inače me boli samo način na koji na koji umire čovečanstvo, taj hronični nedostatak nežnosti.
Zato mi dozvolite da vam nežno uzmem stvari iz ruku i spustim ih u gepek, da nežno odmahnem rukom: ma dobro, nije strašno što vas nije bilo 24 minuta, važno je da vas ima.
I na kraju, nepoznata osobo, i ovu nežnost da vam kažem: vozite pažljivo.
Led je.
A mi smo od stakla.
Milica Vučković – studije književnosti završila na Filozofskom fakultetu u Nišu. Radi na doktoratu iz oblasti njegošologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno zapošljena kao bibliotekar na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Dugi niz godina bila je angažovana na projektima kulture od strane različitih gradskih ustanova. Povremeno drži javna književna predavanja.
