U nedelji posvećenoj ženama mironosicama Crkva slavi sporedne ličnosti, one ljude koji su položili Isusa u grob, da bi smo mogli da se divimo njihovoj hrabrosti. To je hrabrost onih koji rade daleko od očiju ostalog sveta, koji se ne hvale svojim delima i koji su nepoznati od očiju javnosti, kaže za Vidi Srbiju sveštenik Boban Stojković, profesor Bogoslovije u Nišu.
Kada u Strasnoj sedmicu slušamo kazivanja Jevanđelista o stradanju Hristovom, o Njegovom raspeću i smrti, iznova nas duboko pogodi jedan detalj: to je vernost kojom su Hristu do kraja bili verni oni malobrojni, uglavnom žene o kojima ništa drugo i nije kazano u Svetom Pismu. Jevanđelje kaže da su se njegovi učenici razbežali i napustili svog Učitelja. Najvatreniji Apostol Petar se triput odrekao Hrista, dok ga je Juda Ga je izdao i prodao za 30 srebrnika, međutim, nisu svi pobegli.
Na Golgoti se događa, kako to divno primećuje otac Aleksandar Šmeman, čudo zemaljske vernosti i zemaljske ljubavi. Oni koji su u vreme Hristove zemaljske “slave” bili tako daleko, koje gotovo nismo ni sreli na stranicama Jevanđelja, oni kojima kako vidimo iz Jevanđelja Hristos nije ni govorio o Svom vaskrsenju i za koje je, stoga, u tu noć pod Krstom Njegovim zaista sve bilo gotovo i svemu bio kraj upravo su se ti pokazali kao najverniji i najistrajniji u nepokolebivoj zemaljskoj ljubavi. Jevanđelist Jovan piše: “A stojahu kod Krsta Isusova mati Njegova, i sestre matere Njegove Marija Kleopova, i Marija Magdalina“.
A potom, pošto je Isus već umro: Pošto je prošla subota trećega dana po raspeću, rano ujutru te verne žene su došle na grob Isusov da bi po običaju tog vremena pomazale mrtvo telo mirom, tj. mirisnim uljima. I upravo se njima prvima javio Vaskrsli Hristos, one su prve čule od Vaskrsloga Hrista pozdrav “Radujte se!” koji od tada zauvekpostaje suština hrišćanske vere.
Ovo nam i daje odgovor na pitanje, koji je bio smisao izlaska žena mironosica u rano nedeljno jutro na Isusov grob. Njihova predanost nas stalno podseća da je jedino ljubav sijala tokom strašnih događaja koji su se desili tih dana. Ljubav i hrabrost žena mironosica sudi našem maloverju, sujeverju i praznoverju, našem strahu, i našem večitom samo opravdavanju. Ženama mironosicama, Josifu iz Arimateje i Nikodimu i posvećeno je tako malo mesta u Jevanđelju. A upravo u naše dane, čini mi se, potrebno je da se setimo ljubavi i jednostavne ljudske vernosti. Današnji čovek danas treba da se kao za slamku hvata za sve to što još uvek živi toplinom i svetlošću ljubavi.
Da zaključimo rečima voljenog oca Aleksandra Šmemana, velikog učitelja Crkve: „Može se bez ikakvog preterivanja reći da je žena ta koja je spasavala i spasava čoveštvo čoveka. Žena ga spasava, ali ne rečima i ne idejama, već tim svojim ćutljivim i brižnim prisustvom prepunim ljubavi. Žena je najzaslužnija za to što bez obzira na sve zlo koje gospodari svetom u svetu nikada ne prestaje taj tajanstveni praznik života, što se taj praznik praznuje i u sirotinjskoj kući za siromašnim stolom jednako radosno kao i u dvorcu za kraljevskom trpezom, jer je izvor radosti i svetlosti tog praznika u ženi, u njenoj ljubavi i vernosti koja nikada ne presahnjuje.“
