Jedan od junaka Prvog srpskog ustanka, koga prati mit da je imao i hajdučki i bećarski duh, Hajduk Veljko Petrović, sahranjen je u crkvi Presvete Bogorodice, a poginuo je u Negotinu, gde su mu Negotinci napravili spomenik. Ženio se dva puta, a posebno mu je bila mila druga žena Čučuk Stana, koja se pojavljuje i u srpskim narodnim pesmama.
Hajduk Veljko je rođen oko 1780. godine u selu Lenovcu kod Zaječara, a poginuio oko 20. jula 1813. u Negotinu.
Bio je srpski hajduk i junak Prvog srpskog ustanka.
Veljko Petrović je rođen u bogatoj porodici Petra Petrovića, koga su zvali Sirenjar zbog mnogo stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru, ubio ih se odmetnuo se u hajduke.
Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži. Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Đuši.
Kada vojvoda Đuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka Stanoje nije imao bolji izbor od Veljka.
Od 1804. godine učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem.
Veljkova svojeglavost je uticala da u ratna vremena ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807. postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. godine branio je Banju od Turaka.
Njegova lična hrabrost bila je izvanredna, i zbog nje je brzo postao slavan. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost.
Ženio se dva puta, prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla da podnese Veljkov hajdučki život, pa su se razišli
Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić.
Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk Veljka žive u selu Dubona i prezivaju se Hajdukveljkovići.
Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu “Raslo mi je badem drvo” i “Bolan mi leži Kara-Mustafa”, a tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.
Mit oko njegove pojave je pomognut originalnim načinom pokazivanja pred bitku, kada bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju. Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku, a legenda laže i da je tu istu muziku pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi.
