Kuća Milovana Markovića u Kambelevcu, koju je zajedno sa imanjem nasledio od svog oca Milivoja, podignuta je sedamdesetih godina minulog veka na mestu stare kuće, koju je koncem XIX veka sagradio Dušan Marković, Milivojev otac.
Staru kuću, u kojoj su rođena deca Milivoja i Nade Marković (Kamenko i Milovan), pisac ovih redaka detaljno je opisao u knjizi „Kambelevac, neispričana priča”.
Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju. O seljaku je stvarana jedna idealizirana slika. Naivna. I baš oni, radnici i seljaci, izneli su na svojim plećima najteži deo tereta koji je rat doneo.
Kada je počeo Prvi svetski rat, Kambelevčani su učestvovali u njemu. (Koliko je njih bilo mobilisano i kakva je bila njihova sudbina to do danas nije utvrđeno). Nesporna je činjenica da je sin Josifa Markovića, Dušan, moj deda, bio učesnik rata, i da je bio teško ranjen kod Kumanova. Odlikovan je Medaljom za hrabrost. Posledice tog ranjavanja osećao je do kraja života, ali se nikada nije žalio. Otac mi je pričao kako je deda Dušan govorio da je zbog te rupe na grudnom košu sve moglo da se završi drugačije, da je Bugarin bio malo precizniji. Ovako, Dušan je ostao živ, ali mnogi od onih sa kojima je otišao u rat nisu bili te sreće.
Skidam mu kapu.
U Drugom svetskom ratu, Kambelevčani su učestvovali od 1944. godine. Milivoje Marković je bio jedan od učesnika rata. Za vreme provedeno u ratu bio je odlikovan medaljom.
Nije mi poznato da li je neko od Kambelevčana učestvovao u ovom poslednjem ratu 1999. godine. Ja jesam. Kad sam dobio poziv na kome je pisalo: „Otadžbina zove”, mnogi su od mene tražili da odustanem, da se sakrijem, jer imam malo dete, koje je baš tih dana bilo bolesno. NIsam ih poslušao, nisam mogao da izdam svoje pretke. Otuda kod mene to rodoljublje, tada, kao neka vrsta porodičnog ludila.
Provodim jedanaest nedelja, kao u paklu, sa svojim ratnim drugovima, čitam u „slobodno” vreme „Antologiju novije srpske lirike” Bogdana Popovića, a bio sam počeo, krišom, da vodim i dnevnik. Petnaestog juna saopštavaju nam da je rat svršen. Završen je i jedan deo mog života.
Idem u svoj grad.
Mnogi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome sam čudio (izgubio sam 16 kilograma od svoje normalne težine. Bio sam šugav, krastav i imao nekakve guke po leđima).
Nisam dobio medalju. „Status borca” dodeljen mi je dvadeset četiri godine nakon završetka rata. Dve decenije po završetku rata, otišao sam u mirovinu. Ove jeseni govorka se da ću kao univerzitetski profesor, sa 39 godina radnog staža, „kroz penziju” dobiti blizu 800 dinara (!?) za 76 dana provedenih na ratištu, budući da sam se, kako rekoše, izlagao opasnostima zbog svog rodoljublja.
Priredio:
Dr Kamenko Marković
