Parlamentarizam, što znači javna dozvola da će srce birati između pet političkih osnovnih mišljenja, ulaguje se mnogima koji bi rado hteli da izgledaju samostalni i da se bore za svoja mišljenja. Ali na kraju je svejedno da li je čoporu zapoveđeno jedno mišljenje ili dozvoljeno pet mišljenja. – Onaj ko odstupa od pet javnih mišljenja i stupa na stranu uvek ima čitav čopor protiv sebe. Fridrih Niče, Vesela nauka
Sada možemo da načinimo mali i (o)tužni bilans.
Šta je rezultat tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu? Šta je tekovina otuđene političke klase? Ratno razaranje Jugoslavije, ratni zločini, ratno profiterstvo, otimanje društvene svojine, autokratija, klerikalizam, kompradorski kapitalizam, permanentna pljačka, divlja eksloatacija, radničko nadničarenje umesto posla, nezaposlenost, kriminal, nesreća, beda, strah, beznađe, panična i masovna emigracija iz Srbije (kakve nikada u dosadašnjoj istoriji nije bilo)…
Ali, politička klasa silovito nameće svoju ideologiju.
Ideologiju koja je čak sklepala novoinkvizijski klerikalni Index Librorum Prohibitorum, pa je načinila komisiju koja je sasekla udžbenike biologije cenzorskim makazama. Zanimljivo, kako saznaje štampa, u komisiji cenzorskoj nije bilo ni jednog biologa.
Slobodan Selenić je pre pola veka rekao:
„Ideologja je neprirodno i pogubno, postala čovekova sudbina… Opseda me slika: čovek mog doba i podneblja izložen politici kao golišavi kupač na nemilosrdnom suncu na nedoglednom peskovitom žalu. Nigde hlada. Oktroisana ideologija pokriva svaki pedalj njegove životne teritorije. Ideološkoj proceni podvrgnuta je svaka njegova odluka, svaka njegova misao, čak i svako njegovo osećanje.“
U suočenju s partijskom samovoljnom Roza Luksemburg je upozorila:
„Nužna je javna kontrola. U suprotnom, rasprava o javnim stvarima se dešava samo u zatvorenom krugu vladinih činovnika. Korupcija je tada neizbežna.“ Pa, šta je ideologija? Nije ništa drugo, reći će Esad Ćimić, do to da ona primenjuje svoje uske kriterijume na sve u društvu.
„BRIGA“ ZA ZABRINUTOST
I evo, politička klasa se emancipovala (odvojila) od društva. Ali se društvo nije emancipovalo od nje. Još je društvo maloletno, pa vapije za starateljem, te staratelj skupo, krvavo skupo naplaćuje svoje stareteljstvo. U pravu je Gotfrid Lajbnic: Prosto. Ljudi uvek i svagda žive najbolje što umeju. Mi bolje od ovoga ne umemo, ne smemo i ne možemo. Dakle, najbolje je. Živimo u najboljem mogućem svetu. Vernicima (od verskih do političkih) je najlakše – nadaju se. Možda nam svima, tu računam i sebe, treba da konačno stanemo na dve noge. Možda…“
Sada možemo slobodno samo da kukamo i bogoradimo uprazno.
Da podsetim one vrlo, vrlo, vrlo malobrojene kako je počelo. Istorijske prilike u kojima društvo može da izabere dugoročno svoj put u budućnost se javljaju jednom u vek ili vek i po vremena. Na prvim, tzv. slobodnim predsedničkim izborima (1990), pored antidemokratskih kandidata (S. Milošević, V. Drašković…) kandidovao se istinski intelektualac i demokrata Ivan Đurić. Ivan Đurić je zauzeo treće mesto, iza nosilaca retrogradne nacišoviništičke politike i ideologije. Đurić je ubrzo posle toga napustio zemlju i obreo se u Parizu gde je, na francuskim univerzitetima, nastavio da se bavi naukom. Nije bio dobar za Srbiju, bio je dobar za Francusku. Kao što su Leskovac i Srbija izagnali profesora Miodraga Stojkovića, pa je on postao dobar za Harvard, a loš za Srbiju. U vreme izganstva prof. Stojkovića, Leskovčani su ćutali, ali su se oduševili najavom koncerta narodnjačkog kičeraja jedne „ugledne“ estradne zvezde, za koji je, prema nekim informacijama, Leskovac platio četiri miliona dinara. Vratimo se prof. Đuriću. U inostranstvu je stekao veliki ugled. Kada je 1997. preminuo, francuska naučna i kulturna javnost, kao i francuska država su njegovo ime na komemorativnim svečanostima obeležile na dostojanstven način. Srbija je ćutala. Srbija je više brinula o sudbini, bogatstvu i „suzama“ raznoraznih arkana, cecâ, novobogataške tajkunarije, primitivnih politikanata… Dogurasmo tako do toga da komotno možemo da kažemo: I makroi i podvodači su preduzetnici i poslodavci.
I tako, ljudi su s gnušanjem odbacili utopiju. Dobili su, nužno i zauzvrat, ostvarenje negativne utopije.
A Antonio Gramši je, 1927. zbog svojih uverenja utamničen, bez obzira na poslanički imunitet. Umro je, posle deset godina progona i višegodišnje robije. U robijašnici je napisao važne knjige, koje su i danas ozbiljna i nezaobilazna literatura. Ali, pred Musonijem, pred fašizmom, nije spustio glavu. Iz zatvora je „pušten“ na lečenje kada je bio, od teških bolesti, na samrti. Na „slobodi“ je poživeo samo šest dana. A „dičnim“ našim političarima „slobodarima“ i „herojima“ naciona, tim zmajevima od papira, najveća opasnost preti od jednog običnog palidrvceta.
Da, kad političar „brine“ za narod, narod ima najozbiljniji razlog da bude zabrinut.
Ne bi li utvrdili svoj „autoritet“, političarima je, kaže Loreta Napoleoni, sve bitnija potraga za moćnim mitovima (naročito etno-religijskim) koji se mogu lako reciklirati. Ona dalje kaže da deca mafijaških i političkih šefova „studiraju na najboljim evropskim i američkim univerzitetima… Mnogi su se nastanili u Minhenu, Luksemburgu i Švajcarskoj, kao i u mnogim ‚poreskim rajevima‘ i tu osmislili složenje planove za pranje novca.“
Da kažemo preciznije, otuđenje politike i uznošenje mitomanije (u slepilu za stvaran društveni život) je utaban put ka političkom i kulturnom kiču, kao konstituesu ideologije. Kao posle perioda velikih nacionalnih frustracija u nekim zemljama (Nemačka posle Prvog svetskog rata; Rusija posle propasti boljševizma…), i u Srbiji se, takođe, desio regresivni proces.
Postratne frustacije, izgubljeni ratovi (ratovi 90-tih prošlog veka) i slom ideološkog sistema je dovelo do spuštanja ideoloških doktrina na niže nivoe, tako da se legitimacija neretko traži (i dobija) na kič poljani. I to, naročito, u uzbujaloj happy-pinkoidiotizaciji. Tačke susreta kulturnog i političkog kiča su, najvećma, nacionalizam i šovinizam i to najčešće u ravni banalizovane mitske priče.
Eleazar Melitinski ukazuje na to da mehanizam rađanja političkih mitova uz pomoć teze da mit pretvara istoriju u ideologiju. Blisko mi je određenje mita koje preporučuje Edmond Dute: „Bogovi i demoni… samo su personifikacije kolektivnih želja. Mit je ‚le désir collectif personalité‘ – oličena kolektivna želja.“ Mit je stvarnost, koja je večno ovde, skoro opipljiva i, istovremeno, nedohvatna. Onoliko koliko upravlja čovekom, toliko čovek ne može da utiče na nju. Politički mitovi, kako ih određuje Emil Dirkem, uspostavljaju neupitna načela vrednovanja (i verovanja i, značajnije, uverenja) predstava o državi, vladaru, poretku, političkom autoritetu…, kao svetim stvarima. Narod koji nije u stanju da čuva svoju istinsku kulturnu baštinu, jer joj nije dorastao, okreće se mitomaniji o „kulturi“. Još gore, političkoj mitomaniji o kulturi.
Politička klasa je, u svojoj svetosti, sve iznela na prodaju. Najzad je, zaključuje Karl Marks, „došlo vrijeme kad je sve što su ljudi dosad smatrali kao neotuđivo postalo predmet razmjene, prodaje, i moglo se otuđivati. To je vrijeme kad su čak i stvari koje su se dosad predavale, ali nikad razmjenjivale, davale, ali nikad prodavale, sticale, ali nikad kupovale: vrlina, ljubav, uvjerenje, znanje, savjest itd. – kad je sve postalo predmet trgovine. To je vrijeme opšte korupcije, sveopšte prodajnosti…, kome se svaki predmet, bio fizički bio moralni, donosi na tržište.“
POTROŠNJA VIŠKOVA
Uz odgovor premijerke o tome koliko bi mogla da živi sa 40.000 dinara, koji je glasio: „Nekoliko dana“, dodajem jedan pasus iz pera Torstena Veblena, koji je napisan krajem 19. veka: „Važi očigledna pretpostavka da je za efektivno doprinošenje lepom ugledu potrebno da ta potrošnja bude potrošnja viškova. Da bi bila ugledna, ona mora biti rasipnička.“
Da je premijerka bar usput čula za znamenitog sociologa, prećutala bi odgovor na pitanje. A i ne bi se razmetala adaptacijom i useljenjem u Jovankinu vilu o narodnom trošku. Naravno, tačnog odgovora o troškovima nema, a neki mediji kažu „da je cena rekonstrukcije 30 ili 50 miliona dinara, ali je pitanje da li je ta cifra tačna. Naime, direktor Republičke Direkcije za imovinu Jovan Vorkapić ranije je izjavio da je za kompletnu rekonstrukciju tog objekta potrebno oko 2,5 miliona evra.“ I nije samo ona to učinila. To je manir političke klase. Bez obilatog rasipanja narodnih sirotinjskih para na vlastiti luksuz nema „političkog ugleda“. To su, tvrdi Majkl Harington, nezajažnjivi apetiti otuđene političke klase za viškom tuđeg rada.
Onaj ko nije uhvaćen u tu mrežu postaje lovina. Lovci (od političara, preko režimskih novinara, preko obrazovnog sistema, preko ustanova sile, preko propagandista, pi-ar službi, preko rođaka i prijatelja, kolega sa posla…) se mobilišu i kreću, po ko zna koji put, u utreniranu akciju lova i eliminacije čoveka, kao slobodnog bića. Kad pomenusmo režimske novinare, u sećanje pristiže Vasilij Rozanov, koji je početkom minulog veka, u teskobi pred carističkim režimom i njegovom štampom jauknuo: „Štampa – to je mitraljez: iz kojeg puca idiotski narednik. A koliko će Don Kihota on da ubije pre nego što ga ščepaju? I da, nikada ga neće ščepati. Finis i grob.“
Spevah sad, evo, ovakav stih:
To je nama naša tranzicija dala
da je čovek post’o budala.
Srbiju su okupirale, upravo partije (bez obzira na njihovu formalnu farbu), jer su se postavile kao vlasnici društva. Ali, i one se, pred javnošću, u „brizi“ za narodno dobro sukobljavaju. To je njihov banalni artizam. Iz ovog zaključka isključujem retke i politički neuticajne partije koje politiku, još uvek, razumevaju u njemom izvornom značenju – kao javnu o otvorenu delatnost. Dakle, sukobljavaju se tako što u tim „sukobima“ neće atvarno stradati ni „lideri“, ni parijska oligarhija. Za njih će ginuti obična gladna i besna raja, međusobno posvađana njihovom demagogijom i agitacijom. Mase su samo njihovo topovsko meso (koje obitava i pretrajava u vidu glasača).
Šta „obećavaju“ akteri otimanja za što krupniji zalogaj narodne pogače? Isto što obećavaju već decenijama – tek, bezbroj puta, repetirane parole: obećavaju institucije, vladavinu prava, državotvornost, odbranu nacionalnog interesa, ljudska prava… Čoveku, koji jedva sastavlja kraj sa krajem, koji ne može da leči porodicu i sebe, ne može da školuje decu, koji je nezaposlen, ili je običan nadničar koga, u uslovima modernog ropstva, iznajmljuju i preprodaju raznorazne „agencije“…, čoveku, koji je, dakle, smrvljen prekarnom sudbinom, partijski izlizani ideologemi ne znače ništa. Osećaju ih kao rugajuće licemerje njihovom beznađu.
Ne videsmo partiju (sem pomenutih retkih izuzetaka) koja pokušava, makar malkice, da se ozbiljno bavi teškim, tragičnim društvenim problemima. Zato se partijama i udruženjima, koje se međusobno otimaju i ujedaju za osvajanje moći i uticaja, u najvećem delu javnosti vrlo malo (i sve manje i manje) veruje. Prenemaganje o „brizi“ za „dostojanstven“ život običnih ljudi više ne rađa uverenje i poverenje kod odraslih, razboritih, ljudi. Jer, partije niti žele, niti mogu, a nisu ni sposobne da uče i da ostvare bilo kakvo ozbiljno znanje o društvu. Uprkos sve vidljivijem nepoverenju javnosti, a u sopstvenom neznanju, partije i nadalje manipulišu trivijalnostima, glumatajući patos.
„Građani-su-za-to-i-to-i-mi-moramo-slušati-građane“, klikću partijaši. Ne slušaju oni građane, već se i sami podvrgavaju svojim „umotvorinama“ koje su umetnuli u kolektivnu pamet podanika. Podanika je je, u nas, za njihove potrebe, sasvim dovoljno. Tegoban je put do odrastanja u čoveka. A podanici se utrkuju da budu unapređeni u klijente.
PODANICI
Dobrohotni su oni – podanici. Oni ne prave dogovore sa gospodarom. Oni mole gospodara. I veličaju. I obožavaju. I celivaju. Bez klijenata teško može da opstane partijski serkl. Klijenti su njegova baza, a ne slobodni birači. Da nema klijenata političaru bi zgasla sveća. Otuda grčevita tuča za klijente. Klijenti su najjače i najvernije ustanove vlasti – od snoba iz prestonog grada pa sve do kakvog musavog pojedinca iz poslednjeg zaturenog zaseoka. Elem, ko su ti nadmeni političari? Lepo kaže Bruno Traven: „Baš majušna ljudska ništarija neumoljivo zahteva od potčinjenoga i nemoćnoga najstrože uvažavanje, jer nije načisto sa svojim pravim dostojanstvom, a i ne može da bude načisto, pošto ima vrlo malo toga dostojanstva. Onaj koji nikad ne zaboravlja da istakne na prsima svoje medalje, taj nije baš sasvim ubeđen u svoje zasluge.“
Sa druge strane, oni koji u politički ring ulaze, braneći svoju utopiju i humanizam, nisu političari. Osim u slučaju, dešava se i to, kada sami sebe pred samima sobom zature u samoizneveravanje.
Zadivljujuće je kako naši političari i njihovi lakeji analitičari samouvereno i bolje od bilo koga na svetu znaju sve ogovore i poznaju sve aspekte svetske geopolitike. Oni znaju šta belosvetski šefovi misle, šta smeraju tako što umeju da čitaju najskriveije znake i metafore u njihovom govoru (koji je, pride, dozlaboga površan i stereotipan). Znaju bespogovorno šta će se dešavati u svetu, kakva je sudbina Srbije. Odma’ bi rešili sve velike svetske probleme, samo ne mogu, niti umeju da reše ni najmanji problem u Srbiji i u sopstvenom sokaku… Nepogrešivo znaju budućnost. Važna okosnica njihove politike je grlato i besomučno samohvalisanje, tj. odsustvo elementarnog kućnog i porodičnog vaspitanja. Ono što uistinu ne znaju je to je da se njima budućnost već desila, da im je budućnost beznadežno, prazna.
Od silnog njihovog autoritarnog „znanja“ Srbija se decenijama koprca među zemljama koje su skroz zarozane, korumpirane, u kojima je mnogo nesrećnih ljudi, koji gledaju da uteknu prvom prilikom iz ove zemlje „koja napreduje kao nikad u svojoj istoriji“. Njihovo praznoslovlje i nadobudna somnambulija su temneljno antihumani, neljudski. Evo, što se ruskog geopolitičkog egoizma spram Ukrajine tiče, našim polit-gutačima vatre i opsenarima vene premrežavaju čela (u silnom „umnom“ naporu) kada zagrcnuto otkrivaju rupu na saksijskom venerinom bregu spram tolkovanja epohalnih pobeda „majčice Rusije“.
Ni po’ solidarnosti nema sa ubijenim civilima i ubijenom decom, sa silovanim ženama i decom, sa opljačkanima, sa beskućnicima… – sa tragedijom u koju je u koju ih je zapleo kremljevski самодержец (da parafrazirtam Osipa Mandeljštama). A krv nevine nejači je tek beznačajna izlučevina u fekalnoj kanalizaciji ove najgoleme kasapnice pijanstva i razobručene orgije.
Njihov „patriotizam“ i njihova „ljubav“ prema otadžbini su bezosećajni prema konkretnoj patnji konkretnih ljudi, bili oni Srbi ili tamo neki drugi.
Na koncu
Jelica Zupanc: „Zašto mi na Balkanu već vekovima nismo u stanju da usrećimo svoju decu?“Kao što, u naslovu, počesmo stihom iz popularnog šlagera, da završimo stihom iz popularne narodne pesme: Ajde, Jano, kolo da igramo.
