Instrumentalista, kompozitor, glumica, aranžer, avanturista i istraživač, Sonja Kalajić, primer je koji potrđuje pravilo da jedan talenat povlači druge, i uz ogroman rad uspeh je garantovan. Sonja je virtuoz na violini, kastanjetama, a pre više od decenije, javnost u Srbiji čula je kako magičan zvuk u njenim rukama može proizvesti i stolarska testera.
Srbija vesti: Imate formalno obrazovanje violinistkinje, magistrirali ste na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, ali pored toga u javnosti ste poznati po delovanju u nizu drugih oblasti: komponovanju, aranžiranju, glumi. Osnovali ste prvu srpsku školu izvornog argentinskog tanga, solistkinja ste na kastanjetama, ali ono što je najneobičnije je da ste solistkinja na stolarskoj testeri, koja u Vašim rukama postaje magičan muzički instrument. Otkud tolika interesovanja i kako uspevate da usaglasite sve aktivnosti?
Sonja Kalajić: Da, naizgled, sve navedene kategorije jesu udaljene, ali one suštinski izrastaju iz dva zajednička korena, kada je o meni reč. Prvo, moj duh je u velikoj meri avanturističko istraživački te su svi segmenti mog delovanja prožeti jakom, gotovo „magnetnom“ silom privlačenja svega što je za mene uzbudljivo i neistraženo. Zbog takvog unutrašnjeg naštimavanja, prihvatala sam često izazove koji bi za većinu ljudi bili neprihvatljivi, kucala na vrata na koja se obično ne kuca, išla na mesta koja su za mnoge bila opasna, rizikovala da dobijem prezir nekog dela publike, te naposletku svirala instrument pod čijim naponom se lako seku vene i kidaju tetive. Dakle, takav duh vas neminovno vodi u jedno uzbudljivo putovanje koje može biti sve, samo ne monotono i jednolično. Život onda otvara hiljadu puteva koji nisu namenjeni tome da vam bude u životu lepo i udobno, već da biste, hodajući njima, otkrili neotkrivene potencijale sebe i sveta kojim ste okruženi, da biste kroz njih rasli i delili sa svetom istu onu strast otkrivanja i saznavanja koju nosite u srcu. Drugo, moja udubljenost u materiju, zbog velike količine analitičkog mišljenja i posvećenosti, često stvara zamor, pa i neku vrstu psihičke preopterećenosti. Zato je za mene promena instrumenta ili načina umetničkog izražavanja neka vrsta blagotvornog osveženja koje mi daje novu bistrinu, polet i snagu. Kada bih se nakon promene vratila prvom zadatku, bila bih daleko pametnija za one stvari koje su mi ranije bile problematične. Jer, kao što je za umetnost potreban visok stepen mogućnosti poistovećenja sa plodom našeg delovanja zarad njegove preciznosti, tako isto nam distanca omogućava veću misaonu objektivnost i podstiče povezivanje onog što radimo sa suštinom našeg bića i strategijom našeg postojanja.
Srbija vesti: Kada je o testeri kao instrumentu reč, bez obzira na to što je u Srbiji svirate još od 2010. godine, mnogi su prvi put čuli tek ove zime, u filmu „Nije loše biti čovek“ Dušana Kovačevića. To je prvi srpski film sa ovim neobičnim muzičkim instrumentom, a glavni „krivac“ za to je Momčilo Bajagić Bajaga, koji je bio kompozitor. Kakva je bila saradnja sa Bajagom?
Sonja Kalajić: Utisci su bili nesvakidašnje lepi i dirljivi. Momčilo je napisao jednu veoma zanimljivu, po karakteru bogatu partituru za ovaj film i možda pokazao koliko neki naši reditelji greše isključivim odabirom takozvanih „proverenih“ filmskih kompozitora. Ono što se danas smatra proverenim i sigurnim u domenu filmske muzike, često nema onu dozu svežine, inventivnosti i gipkosti koju mogu da pruže ljudi sa koncertnih podijuma. Ipak, da nema stereotipa, ne bi bilo ni ovakvih prijatnih iznenađenja i izuzetnih primera. Bajagina muzika nas je zanosno vodila kroz film na način kako se nije skoro čulo u našoj kinematografiji. Izbor testere kao muzičkog simbolizma pasijeg žala i jecaja je samo jedan u nizu primera dobrog kompozitorskog promišljanja. Pored vrhunskog profesionalizma koje su pokazali Bajaga i njegov producent Aleksandar Habić, priznajem da mi je veoma prijalo društvo takvih džentlmena i nadam se da ćemo i ubuduće imati prilike da sarađujemo.
Srbija vesti: Prošlu godinu obeležila su snimanja muzike za seriju „Vreme Zla“, kao i za film „Usekovanje“. Kako ste radili u ovim projektima?
Foto: Branko Isaković
Sonja Kalajić: Serija „Vreme zla“ je nakon „Čizmaša“ i „Korena“ treća serija u kojoj sarađujem sa kompozitorkom Irinom Dečermić. Po mnogo čemu smela i jedinstvena partitura ove serije, kao i u slučaju prethodnih, zahtevala je vrlo delikatni, a ujedno ekspresivni i ubedljivi interpretativni pristup. Upravo zato, Irinina muzika je magična i neuhvatljiva, a za izvođaće često izazovna, tražeći posebnu koncentraciju i posvećenost. Kontinuitet naše saradnje pokazuje da uspevam u nastojanjima da odgovorim na Irinine zahteve zbog čega mi je veoma drago, a „Vreme zla“ smatram autorkinim najzrelijim ostvarenjem te vrste. Verujem da velika dela pred njom tek predstoje.
Što se tiče „Usekovanja“ za mene je to bila prava poslastica s obzirom na to da se od mene tražio integralni snimak čuvene kompozicije „La Folia“ Arkanđela Korelija. Za manje upućene, reč je o pravom biseru violinske literature italijanskog baroka, koji jednako daje prostora izvođačkoj suptilnosti tako i virtuoznosti. Timskim radom, u kom su pored mene bili reditelj Siniša Cvetić, kompozitor aranžer Luka Broćić i nenadmašni ton majstor Velibor Hajduković, došlo se do zvuka koji je po svemu prevazišao naša očekivanja. Saradnja sa inspirativnim ljudima mi je i ovog puta potvrdila načelo da su atmosfera u kojoj se radi i dobar tim ljudi presudni za uspeh.
Srbija vesti: Poslednjih meseci imamo prilike da Vas slušamo na snimku koncerta grupe Divine Sound Branka Isakovića, za Muzičku televiziju Srbije. Neke numere se mogu čuti i na YouTube platformi, a među njima su i one koje su vaše zajedničko autorsko delo. Kako je došlo do saradnje sa Isakovićem?
Sonja Kalajić: Iz više razloga izuzetno cenim “world music” kojom se Branko bavi. Nisam sigurna da li je Branko toga svestan, pre bih rekla da to radi intuitivno, ali u njegovom stilu nema one melting-potovske, globalističke potke po kojoj se svaki muzički identitet i autentični muzički izraz rastapa, slabi i umire u sintezi sa brojnim drugim. Naprotiv, svaka njegova numera ima jasno geografsko određenje, a ako se drugi etnos i pojavi, vrlo je određen i dobija kontrapunktičko svojstvo. Uprošćeno govoreći: njegova muzika ne ujedinjuje svetske razlike zarad njihove nivelacije, već zarad ukazivanja na ono što nas sve zajedno nadvisuje. Otuda i naziv grupe Divine Sound (Božanski Zvuk). S druge strane, njegov pristup našem etnu je dah konzervativne revolucije u muzici, a to je upravo neka vrsta davanja podrške autentičnosti i jedinstvenosti u svetu opšte nivelacije bukom i zbrkom. Ipak, ono što je kod Branka za mene kao muzičara najdopadljivije jeste njegova širina i osećaj za saradnike. Izuzetno je retko da neki kompozitor danas pruži toliki prostor muzičaru za svoj kreativni izraz. Mene to izuzetno nadahnjuje i podstiče da dam još više od sebe. Koncert o kom je reč okuplja numere sa Brankovog poslednjeg albuma „Prvi predak“ koji prati istoimenu knjigu autorke Snežane Prokić. Iako je Divine Sound sastav koji ređe nastupa, svako naše okupljanje ima atmosferu ritualnog, nadrealnog i bogoljubivog. Tu su nastala i neka divna prijateljstva, naročito sa Majom Pakić i pomenutom Snežanom Prokić. U pogledu numera u kojima sam doprinela i kao kompozitor, najzadovoljnija sam kompozicijama „Antares“ i „Vukosavina pesma“.
Srbija vesti: Od kraja prošle godine započeli ste ciklus koncerata pod nazivom “Nikad nismo sami” za koje kažete da su nastali kao Vaš odgovor devastaciji kulture, enormnom porastu psihičkih oboljenja i značajnim društvenim promenama koje je donela pandemija virusa kovid-19. O kakvim je koncertima reč i kakve su dosadašnje reakcije publike?
Sonja Kalajić: U pitanju je ciklus koncerata uz pratnju video-projekcija i manjeg predavanja. Do sada su održani koncerti sa velikim uspehom u Požegi i Sopotu, a planiraju se brojni drugi gradovi Srbije među kojima su Čačak, Novi Sad, Niš, Sremska Mitrovica, Beograd i drugi. Koncept sa kojim nastupam ima za cilj da ljudima ukaže na stalne izvore energije koji su svima dostupni, a koji nam daju snagu da se izborimo sa teškim trenucima našeg života. Ti izvori su najvidljiviji u umetnosti, te sam radovima svetskih slikara na video-bimu i kompozicijama koje izvodim, htela da ukažem na nezamenljivu funkciju umetnosti u društvu. Kada bih sve ispričala, plašim se da bih potencijalnoj publici umanjila zadovoljstvo praćenja koncertnog performansa. Zato, dodaću samo da sam u sklopu nastupa putem video-projekcije uključila pesnika Branislava Matića sa istoimenom pesmom „Nikad nismo sami“, kao i motivišuće citate Maje Pakić.
Srbija vesti: Vi ste kći poznatih roditelja, Dragoša Kalajića koji je bio slikar, mislilac, pisac i majke Vesne Vujice, poznate u svetu arhitekture. Koliko je to bio teret, a koliko izazov?
Sonja Kalajić: Lagala bih ako bih rekla da nisam osećala teret takvih roditelja. Ipak, to je možda moja najveća sreća. Mi treba jednom za svagda da razumemo da je svet u kome živimo svet dvojstva a ne jednoličja, te da je svaki teret ujedno blagoslov kao što je i svaki blagoslov ujedno teret. Da beba ne može samo da se smeška već mora i da vrišti, da cvet ne može da cveta ako i ne truli, da dan podrazumeva postojanje noći, kao i da sreća traži nesreću. To dvojstvo, koje je za čoveka nekad previše iritantno ili neprihvatljivo, treba da usvojimo na dva načina: ili kao polazište za višu, pravu realnost s one strane svih čula i osećaja, ili kao igru u kojoj dobijaju samo vrhunski alhemičari; oni čiji je duh poput atanora što pretvara olovo u zlato.
Foto: Branko Isaković
Srbija vesti: Kakva kreativna iznenađenja pripremate ove kalendarske godine?
Sonja Kalajić: Do kraja godine bi trebalo da uradim autorski album sa kompozicijama kamerne muzike, za čiju realizaciju sam dobila sredstva na konkursu SOKOJ-a. To je trenutno moj najznačajniji i najzahtevniji zadatak, naročito jer sam paralelno i u poslovima druge vrste.
Ujedno, to je jedino što mogu da najavim pored ciklusa koncerata koje održavam, jer je ostalo još uvek u fazi pregovora i razmatranja.
