Njihova borba trajala je pune 23 godine, a trojicu sinova dobili su iz šestog pokušaja vantelesne oplodnje.
Snežana, poznata frizerka u Vranju, ističe da je svoje iskustvo tokom proteklih devet godina podelila sa velikim brojem žena koje žele da postanu majke, a koje su čule za njenu životnu priču.
„Probali smo mnogo toga što su nam lekari i ljudi predlagali, ali nam je vantelesna oplodnja na kraju bila jedino rešenje. Radili smo je u različitim klinikama, a onu koja nam je donela Filipa, Luku i Savu, uradili smo u bolnici Solunu. Urađena je na Vasilicu (14. januara), a porodila sam se carskim rezom u 35. nedelji trudnoće u Univerzitetskom kliničkom centru u Beogradu 29. avgusta 1994. godine. Filip i Luka rodili su se sa 2.450 i 2.300 grama, a Sava je imao 1.450 grama”, govori Snežana.
Sa ushićenjem ona i sada govori o najsrećnijim trenucima u njenom životu i o ostvarenju njenog životnog cilja – da postane majka.
“Na tu vantelesnu oplodnju otišla sam sa najmanje nade. Još sam se oporavljala od šoka zbog smrti majke za koju sam bila vezana, tako da sam mislila, dok smo išli u Solun, da uzalud bacamo novac. Međutim, dve nedelje nakon vantelesne oplodnje uradila sam betu i bila je visoka, mnogo visa nego što je u slučaju trudnoće sa jednom bebom. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi jer sam pomislila da su blizanci. Imala sam zakazan ultrazvuk za 24. februar, ali kako od kada sam dobila taj nalaz krvi uopšte nisam mogla da spavam otišla sam na pregled na ginekologiju u bolnici u Vranju“, kaže Snežana.
Na tom pregledu doktorka joj rekla da nosi blizance, mada je videla da su trojke i pokazala prstim medicinskoj sestri da su u pitanju trojke. Da čeka trojke rekla joj je doktorka koja joj je uradila pregled u gradskom dispanzeru.
„Jedva sam uspela da ustanem kreveta i izađem iz ordinacije kada mi je doktorka rekla da vidi trojke. Bila sam zaista u šoku. Međutim, morala sam u Beograd na novu kontrolu jer su lekari rekli da je trudnoća sa trojkama veoma rizična i da treba da odlučim o umanjenju. Bila sam spremna da se odreknem jednog ili dva ploda samo da konačno postanem majka. Na pregledu na klinici u Višegradskoj ulici se ipak ispostavilo da su bebe poređane poprečno „kao kifle“ i da nikakvo umanjenje nije moguće. Trudnoću sam iznela bez ikakvih problema i na kraju se hvala Bogu sve dobro završilo. Dobili smo Filipa, Luku i Savu“, istakla je Snežana.
Iz porodilišta u Beogradu najpre je došla na kući sa Filipom i Lukom, ubrzo za njim su doneli i Savu, kad je dostigao težinu od 2.200 grama.
„Prvih desetak dana dok smo bili sa dve bebe nekako smo mogli sami, suprug uzme jednog, a ja drugog. Kada smo doneli iz porodilišta i Savu, bez tri čoveka u kući nismo nikako mogli. Budila su se sva trojica u isto vreme, svi su u isto vreme plakali i tražili da budu nahranjeni. Noćima nisam spavala. Taman oprerem flašice od jednog hranjenja i spremim se da legnem, oni se već probudili. Brojala sam presvlačenja, bilo ih je 21 dnevno. Pelene smo kupovali u džakovima, ne u kesama. Moji roditelji, na žalost, nisu doživeli njihovo rođenje, ali smo imali pomoć suprugovih roditelja, njegovih i mojih rođaka“, priseća se Snežana.
Ona ističe da je sinove počela sama da čuva kada su napunili 21 mesec, a sve je postalo još mnogo lakše kada su dečaci krenuli u vrtić.
„Sada su u trećem razredu i odlični su đaci. Sva trojica idu na časove engleskog i na folklor, a Sava ide i u muzičku školu i svira harmoniku i sintisajzer. S obzirom da su trudnoće sa trojkama veoma rizične, oni su hvala Bogu zdravi, veoma su slobodni i komunikativni. Imali su problem jedino sa strabizmom, ali smo to uspešno rešili operacijama”, kazala je Snežana.
Ona je kazala da svim parovima koji se bore za potomstvo poručuje da budu uporni i da ne odustaju od svog cilja i bez obzira koliko im je teško.
“Meni su dani posle vantelesne oplodnje najteži u životu. To iščekivanje i taj trenutak kada dobijete negativan rezultat mnogo su teški. Sve vam presedne. Bilo je momenata kada nas je nadanapuštala, ali bi posle ponovo nekako smogli snagu i rekli; „Hajde još jednom da probamo“. Svaki dinar koji smo zaradili radeći ja kao frizerka, a suprug kao majstor za roletne, štedeli smo za vantelesnu oplodnju. Za poslednju vantelesnu oplodnju grad Vranje nam je pomogao sa 200.000 dinara. Prethodne oplodnje smo sami plaćali i za jednu nam je pomogao moj brat sa 1.000 evra“, istakla je Snežana.
Ona je istakla da se njihova najveća želja se ostvarila, a sada samo žele da su im deca živa i zdrava.
“Bog neka ih čuva, a mi ćemo kao roditelji koliko možemo da se staramo o njima. Svi ljudi treba da imaju barem po dva deteta, ali ako mogu i po tri i više, da bi znali šta je sreća i lepota“, istakla je Snežana.
Njen suprug Goran kazao je da su troškovi petočlane porodice veliki, ali da sada sa mnogo više elana radi nego ranije dok nije imao decu.
“Za njih mi ništa nije teško i radim puno da bi im pružio sve ono što im je potrebno. Kada se vratim kući svi skoče da me zagrle, hoće da pričamo i da se igraju. Nema odmora sve dok ne legnu da spavaju. Umorim se, ali mi je srce puno“, kazao je Goran.
Goran i Snežana ističu da sa svima koji ih zapitaju da podele svoja iskustva u borbi za dobijanje potomstva savetuju da se raduju tuđoj sreći zbog rođenja deteta, da bi se i oni sami jednog dana radovali dečijem plaču u svojoj kući.
