Selo Palja, na oko 50 kilometara od Surdulice čuva bogatu istoriju, ali danas u njemu više nema meštana. Manastir Vavedenja presvete Bogorodice teško odoleva zubu vremenu i u njemu nema monaha još od završetka Prvog svetskog rata. Arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš, Toni Čerškov, obilazio je ovaj kraj blizu granice sa Bugarskom pre petnaestak godina i tada je zabeležio zanimljivu priču o starim odvojenim grobljima za muškarce i žene, za šta kaže da je jedinstveno u Srbiji.
Priča o selu Palja slična je priči mnogih srpskih sela u kojima su pre odumiranja živela staračka domaćinstva, dok su mlađi odlazili u veća mesta u potrazi za poslom. Nakon smrti starih, kuće su ostale napuštene, ostavljene na milost i nemilost zubu vremena.
“Istraživanja koje je tada radio Zavod za zaštitu spomenika bila su vezana za unutrašnjost crkve u Palji i njenu moguću obnovu. Tada smo razgovarali sa malobrojnim meštanima i oni su nam ispričali priču od muškom i ženskom groblju u ovom selu, što do tada, kao arheolog, nikada nisam čuo”, seća se Čerškov.
Manastir Vavedenja presvete Bogorodice nalazi se na oko tri kilometra od sela Palja, a groblje na pola puta, između sela i manastira.
Čerškov kaže da su tada u manastirskom krugu naišli na spomenike monaha, tu su sahranjivani i meštani, ali samo muškog pola. Po svedočenju meštana, muškarci iz sela sahranjivani su iza crkve zajedno sa monasima, a žene ispod puta, preko reke na brdu.
Tradicija odvojenih grobalja bila je karakteristična za vreme pre više od jednog veka ” u vreme pradeda i čukundeda”, kada je sujeverje bilo izrazito rasprostranjeno.
Meštani su tada kazali arheologu da se čak i dubina grobova razlikovala, dok su žene sahranjivane na dubini od 1,5 do 2 metra, muškarci su na metar dubine- razlog da se ne “svađaju na onaj svet”.
Inače, selo Palja karakteriše netaknuta priroda, izuzetne lepote. Manastir Vavedenja presvete Bogorodice pripada eparhiji vranjskoj, Srpske pravoslavne crkve, a manastir leži na 950 metara nadmorske visine.
Za manastir se ne zna tačno kada je podignut, niti ko ga je podigao. Smatra se, po predanju, da potiče iz 9. veka, a da je obnovljen u 13. veku. Obnovili su ga Dejanovići, a bugarski egzarhisti dozidali su pripratu krajem 19. veka, posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Leži na levoj obali reke Jerme (Paljevice) koja se uliva u Nišavu i pripada crnomorskom slivu.
Ovaj hram je jednobrodan, sa oltarom, dve bočne apside polukružnog oblika i pripratom. Najstariji deo crkve je pokriven kamenim pločama, a priprata i bočne apside ćeramidom. Freskopisan je, a na spoljnom zidu se nalazila drvena ploča ispisana staroslovenskim pismom. Bugari su, gradeći pripratu, premalterisali srenjevekovne vizantijske freske neprocenjive vrednosti i na novom malteru naslikali nove vrlo niskog kvaliteta.
Manastir se sam izdržavao, tokom istorije bio je i muški i ženski, a monaha je u njemu bilo do balkanskih ratova. Posle Prvog svetskog rata u njemu nema više monaha i takvo stanje, koliko znam, ostalo je do današnjih dana”, kaže Toni Čerškov.
U blizini manastira nalazi se izvor za čiju vodu postoji verovanje da je lekovita. Mnogi dolaze da se umiju ili ponesu vodu, a naročito pomaže kod bolesti očiju. Jedni ovaj izvor zovu izvor Svete Petke, drugi izvorom Svetog Save, a treći Presvete Bogorodice.
“Narod ovog kraja, prema predanju, priča da je manastir jednom posetio i Sveti Sava, i to 1236. godine kada se vraćao iz Carigrada i išao u Bugarsku da saopšti Bugarima da je za njih od Nikejskog patrijarha izdejstvovao patrijaršiju”, rekao je arheolog.
Narod se kod ove svetinje svojevremno okupljao nekoliko puta godišnje: na Svetog proroka Jeremiju (14. maja), na Svetog proroka Iliju (2. avgusta) i na Uspenije Presvete Bogorodice (28. avgusta).
