Četvorica pilota koji su 24. marta 1999. godine MIG-ovima 29 poleteli sa niškog aerodroma da se suprotstave moćnom neprijatelju, znali su da u bitku idu bez radara, svedoči pukovnik Jovica Pešić, u to vreme zamenik komandanta aerodroma. Radoje Rajić, u vreme rata vojni policajac, seća se specijalno obučenih civila koji su bojama kamuflirali sanirane rupe na pisti, kako bi na satelitskim snimcima bile vidljive kao krateri od bombi.
Mnogi građani tadašnje Savezne republike Jugoslavije do detalja se sećaju 78 dana kada je 19 članica moćne NATO alijanse započelo bombardovanje, a dvojica oficira u penziji za Srbija vesti svedoče o tim danima.
Komandant Vojnog aerodroma Niš je te 1999. godine bio pukovnik Vilotije Nenić. On je nažalost preminuo, ali se događaja na današnji dan pre 24 godine seća njegov zamenik. Jovica Pešić je tada imao 54 godine i čin potpukovnika. Prvog dana agresije, Niš nije bombardovan, ali je bilo poletanja sa aerodroma.
“Prvog dana agresije četiri MIG-a 29 podigla su se sa niškog aerodroma. Izmešteni su iz Beograda u Niš jer je pretpostavka bila da će se prvog dana na meti naći Batajnica. Sedeo sam sa pilotima na jedno sat vremena pre poletanja. Od ta četiri aviona ni jednom radar nije radio. Dva MIG-a su pogođena odmah, a dva su se vratila u Niš ošetećna”, seća se zamenik komandanta Vojnog aerodroma Niš.
Dodaje da je niški aerodrom prvi put bombardovan 25,.marta u 21 sat i 15 minuta, sa četiri projektila koji su uništli četiri avio-hangara.
“Bili smo spremni, očekivali smo. Sve što je bilo vredno, već je bilo izmešteno, tako da nismo pretrpeli štetu, osim što je izbio požar na hangarima. Niko te večeri nije bio ni povređen, ni stradao. Zbog svog strateškog položaja tokom 78 dana agresije, niški aerodrom bio je najgušće bombadrovan, više od Batajnice i Prištine” ističe Pešić.
Sećanja na dane pod bombama ima i Radoje Rajić. On je sve vreme rata bio na dužnosti komandira jedinice vojne policije na aerodromu, a tada imao je 48 godina. Za Srbija vesti kaže da nije bilo dileme šta treba da se radi, ali da je bilo teških trenutka. Njegova dužnost bila je kontrola zaštitnih i bezbednosnih mera na aerodromu, a kako je aerodrom zauzimao površinu od oko 100 hektara, bilo je dosta posla.
“Taj dan je počeo kao i svaki drugi, bilo je mnogo ljudi, aktiviran rezervni sastav, inženjerija… Kasnije su raspoređeni i na druge aerodrome, najviše u Prištini. Mi smo radili svako svoj posao i uopšte nismo razmišljali da li će nas nešto “strefiti”. Nismo imali ni iskustva, nismo znali šta sve može da se desi”, seća se Rajić.
Po njegovim rečima većina jedinica je do tog dana bila dislocirana sa aerodroma, a nalazili su se u Popovcu i Medoševcu. Bitna dokumentacija, koja se ticala organizacijsko-mobilizacijskog sastava nalazila se u privatnim kućama.
“Zastavnik u penziji Radoje Spasić je svoj dobro utvrđeni podrum dao na upotrebu, tamo smo smestili važnu dokumentaciju i kartoteku. Pored njegove, bilo je još kuća u koje su izmeštane jedinice, a nalazile su se u rejonu aerodroma”, dodaje.
Meštani su bili spremni da ustupe vojsci prostorije, a Rajić je skoro svake večeri kao dežurni, menjao lokacije oko aerodroma. Seća se da su mnogi stanovnici tog dela Niša u strahu od bombi noću napuštali porodične kuće i odlazili da prespavaju kod rođaka u bezbednijim zonama grada.
” Pozdravljali su nas rečima “ajd’ nek’ je sa srećom i da Bog da da ni jedan avion ne dođe noćas na aerodrom”.
Kao najteže u toku rata pamti dežurstvo na prijavnici kada su bombardovane kasarne-spavaone neposredno uz Medoševac, а оbližnji bazen doslovce dignut u vazduh.
Od pokojnog pukovnika Nenića dobijao je zadatke da pešice, a najčešće motociklom, obiđe bombama pogođenu pistu kako bi se napisali izveštaji o efektima napada i nastaloj šteti. Tu je najveća opasnost pretila od kasetnih bombi kojima je narednih meseci aerodrom bukvalno bio zasut.
Po njegovim rečima, sanacija kratera na aerodromskoj pisti rađena brzo i često, a u sanaciji su, osim rezervnog sastava i inženjerjiskih jedinica, imali i specijalne pomagače.
kapetan I klase u penziji
” To su ugavnom bili civili, arhitekte, umetnici koji su svojim znanjem i umenjem sanirane rupe od bombi znali da prefarbaju specijalnim bojama da se na satelitskim snimcima ne vidi da je pista osposobljena za poletanja i sletanja. Prethodno su se oštećenja od bombi punila šljunkom i drugim materijalom, a zatim se asfaltiralo ili betoniralo. Nakon toga su radili ti ljudi, što je nama bila posebna atrakcija. Oni su to toliko vešto radili, gledate kao da postoji ogroman krater više metara po dubini piste, a u stvari ga nema”, svedoči Rajić o snalažljivosti u teškim vremenima.
Jovica Pešić i Radoje Rajić su danas oficiri u penziji. Pešić je penzionisan u činu pukovnika, a Rajić je kapetan prve klase.
Iako su prošle 24 godine, slike ne blede. Bilo, ne ponovilo se.
