Ostavio je veliki pečat kao igrač, bio i ostao jedan od najboljih u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala, a da je rođen kao pobednik govore i njegova dela na trenerskoj, selektorskoj klupi.
Brojimo tačno godinu dana kako je jedan od najvećih sinova fudbalske igre selektor našeg najboljeg državnog tima, vreme u kome je Srbiji vratio ugled i podario povratak na mapu najboljih selekcija sveta.
Znanjem i harizmom, verom u sebe i tim koji vodi, doneo je Srbiji poštovanje, a najbolja potvrda njegovog shvatanja igre došla je u lisabonskoj noći, kada je ceo fudbalski svet naterao da se pokloni Srbiji. Ide Piksijeva Srbija u Katar s osmehom, poštujući druge, ali pre svega gledajući sebe.
Sećamo se starta u kvalifikacijama, 24. marta 2021. godine i duela sa Republikom Irskom na travi stadiona „Rajko Mitić“. Iz minusa u plus. Do 3:2. Već tada videlo se neko novo lice Srbije, Srbije koja se diže kada padne, Srbije koja snagom vere u svoje mogućnosti, sama pomera granice.
I kako je počelo, tako se i završilo. U Lisabonu, kada niko nije verovao, ON je pokazao kako se pobeđuju i najbolji. I ponovo iz minusa u plus. Sada za istoriju, za anale, posle 30 godina reprezentacija je ostvarila rezultat, pobedu koju će prepričavati generacije.
ON je verovao, ON je pokazao, ali i sve vreme govorio, na terenu je 11 protiv 11, vreme je da drugi razmišljaju o nama. Zašto ne bi pobedili Portugal u Lisabonu? Jel oni lete? Ne. Mi smo Srbija. I desilo se. Za neke možda čudo, za njega ne. Jer njegovo shvatanje fudbala je veoma jednostavno, a jednostavnost u fudbalu je najteža, put ka savršenstvu. Zato je bio veliki igrač, zato jeste i veliki selektor. Sve poštuje, ali sebe i svoje igrače najviše. I preneo je to na Tadića, Mitrovića i ostale Orlove.
Vredi se podsetiti, preuzeo je Srbiju u trenutku kada smo bili na kolenima, posle novog neuspeha, u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope.
Atmosfera u timu i oko njega bila je frustrirajuća, nacija je izgubila veru da može biti bolje. I onda se pojavio ON. I rekao, idemo u Katar! Malo je bilo onih koji su u to verovali. Ako neko i nije sumnjao, definitivno je bio ubeđen da „ništa bolje neće biti“ posle beogradskih 0:2 na poluvremenu sa Portugalom.
Ušao je u svlačionicu i rekao igračima „bilo je dobro, ali može i bolje, idemo da pobedimo“.
I aktuelni prvak Evrope i Lige nacija nije znao šta ga je zadesilo u nastavku. Malo je nedostajalo da dođe do potpunog preokreta. Posle meča delovao je mirno, kao da se desilo nešto najnormalnije. Uostalom, sličnu reakciju javnost je videla i pred odlazak u Lisabon. Sada već legendarna scena i Misterov odgovor:
“Kako to mislite AKO se eventualno plasiramo na Svetsko prvenstvo? Mi moramo da idemo u Katar“.
I odveo nas je! Njegove reči jednostavno prate dela. Ne izgovara ih da bi se nekome dopale, iza njih stoje vera i naporan rad. Zbog toga smo sada bili svedoci, rekli bi, rutinske pobede u proveri sa Mađarskom.
To je ON, to je Piksi. Čovek koji će reći, zašto ne bi bili i prvaci sveta. Pa imamo u timu igrače koji su već bili najbolji na svetu. U uzrastu do 20 godina. Niko kao ON ne veruje u tim koji imamo. Zato jeste pobednik, zato jeste stručnjak koji je Srbiji vratio osmeh. Godina je prošla, nastavimo da sanjamo, pred nama je Katar, a sa Misterom sve je moguće.
