U iznajmljenoj kući bez vode, kupatila i wc-a u Kovanlučkoj ulici na periferiji Niša živi Vlastimir Ćirić (91), prosvetni radnik u penziji. Ćirić je bio dugogodišnji direktor osnovne škole u Svođu i nastavnik psihologije i pedagogije u selima vlasotinačke opštine. Sve je dao društvu, za sebe nije tražio ništa i ponosan je na to. Danas živi zaboravljen gotovo od svih u nehumanim uslovima za život.
Životna priča Vlastimira Ćirića je velika i bolna. Počeo je da radi čim je završio služenje vojnog roka i to kao učitelj. Prvo službovanje bilo mu je u selima na teriotoriji Crne Trave. Bio je mladi učitelj, sa snovima i idealima i velikom željom da pomogne društvu. I pomogao je, a u tom davanju zaboravio je na sebe. Imao je i veliku porodičnu tragediju, sin jedinac poginuo je u saobraćajnoj nesreći u 33-oj godini. Da je bilo drugačije, sada ne bi bio sam, oko njega bi bili sin, snaha, unuci.
U kućici za koju plaća najam jer nije njegova, u ulici bez asfalta, danas u 91. godini, kaže da je radeći za prosperitet društva jednostavno zaboravio da sebi napravi krov nad glavom. Penzija koju prima pokriva troškove za skroman život, jer kako popušta zdravlje tako veći deo odlazi na lekove. Povremeno ga posećuje kućna nega, ima samo reči hvale za njih.
“Ova kuća nema vodu, nema kupatilo, a wc je napolju. U teškim uslovima živim, nehmanim. Moj moto je celog života bio pomoći drugima, društvu i ponosan sam na to. Shvatao sam društvene potrebe i one su za mene uvek bile ispred ličnih. Sebi nisam obezbedio krov nad glavom, a organizovao sam mnogo akcija da bih pomogao drugima”, kaže danas devedesetjednogodišnji Vlastimir Ćirić.
Zaspao je na stolici pored peći na drva, pao i slomio kuk. Vezan je za postelju već nekoliko nedelja, operacija je bila rizična u njegovim godinama, pa nije ni urađena. Obilaze ga retki prijatelji koji se još uvek sećaju koliko je učinio za društvo, posebno za školu u selu Svođe.
Foto; Srbija Vesti
Aca Stefanović, defektolog i sam prosvetni radnik jedan je od retkih koji mu redovno dođe u posetu. Prvi put je Ćirića video u selu Svođe, kada je imao 4 godine.
“Kao direktor dobio je kuću koju je delio sa seoskim lekarom. Kada su u selo došli učitelji, dao im je deo u kome je bio sa ženom i sinom i povukao se u dve sobe. Kada se završavala škola u Svođu, nedostajao je novac. Prodao je dedovinu i sam finansirao izgradnju krova, a pogledajte kako sada živi. Koliko dugo još može tako. Hitno mu je potreban neki smeštaj da bar poslednje dane provede onako kako je zaslužio”, ističe Aca Stefanović.
Devedesti rođendan Vlastimir Ćirić, ili čika Laki, proslavio je 19. oktobra prošle godine. Tortu mu je napravila kći njegovog pobratima Tomislava Spasića. Vlastimi i Tomislav u šali kažu da zajedno imaju 180 godina života i 60 godina direktorovanja u seoskim školama. Tomislav je nastavnik istorije i geografije u penziji, a upoznali su se daleke 1953. godine. Sećanja na vremena kada su sela bila živa, a školska dvorišta puna đaka su im draga, ali i setna. Zbližila su ih ista shvatanja života i društva, a pobratimstvo traje do današnjih dana.
” U to vreme je selo Svođe bilo centar kulturnih dešavanja. Organizovali smo priredbe, takmičenja, susrete sela, prvu harmoniku. Sala je bila mala da primi sve koji su hteli da dođu na te priredbe, mi smo često bili i voditelji programa. Dolazili su i iz okolnih sela, mnogo se radilo”, priseća se Spasić srećnijih vremena.
Danas je sve drugačije. Čuveni slogan “ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za državu” izgubio je svaki smisao. Imao je smisla u vreme dok su se ljudi makar malo osećali kao deo države, a država na njihovu lojalnost uzvraćala.
Vlastimira Ćirića se društvo kome je dao sve što ima danas ne seća.
Ispred krova škole u selu Svođe koji je sam finansirao
