Proizvodnja električne energije iz uglja nema budućnost, bez obzira koliko zagovornici termoelektrana na ugalj pozivali na sigurnost snabdevanja i probleme balansiranja varijabilne proizvodnje iz obnovljivih izvora energije (OIE) vetra i sunca, rekao je predsednik Saveza energetičara Srbije Nikola Rajaković.
“Povećanje proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, zajedno sa merama za povećanje energetske efikasnosti i dekarbonizacijom proizvodnje i potrošnje energije, predstavljaju okosnicu energetske tranzicije i obaveza koje je Srbija preuzela pristupanjem Energetskoj zajednici i prihvatanjem klimatskih sporazuma”, rekao je profesor Rajaković agenciji Beta povodom energetske krize i energetske tranzicije u Srbiji.
Kako je ocenio, savremena društva zasnivaju se na digitalizaciji i internetu kao ključevima komunikacije i upravljanja, a u skoroj perspektivi zasnivaće se i na solarnoj i energiji vetra i u bliskoj budućnosti, digitalizovanoj mobilnosti autonomnih električnih vozila i vozila na vodonik.
“Energetski sektor je jedna od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, a koncept današnje energetike u Srbiji i dalje se zasniva na ekonomskoj paradigmi sedamdesetih godina prošlog veka, koju odlikuje energetski intenzivna i neefikasna upotreba energije u sektorima grejanja, transporta i finalne upotrebe električne energije”, rekao je Rajaković.
U proizvodnji električne energije, Srbija se, kako je naveo, pretežno oslanja na termoelektrane na lignit sa niskoom efikasnošću, pa je energetski sektor glavni zagadjivač vazduha, vode i tla i ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Energetski sektor u Srbiji, preme njegovim rečima, ima dominantan uticaj i na emisiju gasova staklene bašte (GHG), sa preko 70 odsto udela u ukupnim emisijama.
Današnja energetska infrastruktura, i u Srbiji i u regionu, definitivno ne može, smatra on, da ispuni zahteve održivog razvoja u 21. veku, a rizici klimatskih promena za održivi razvoj Srbije su očigledni i prete da ugroze, energetsku i ostalu infrastrukturu, poljoprivrednu proizvodnju, dostupnost vode i javno zdravlje.
“Funkcionisanje elektroenergetskog sistema (EES) u savremenim uslovima liberalizovanog tržišta sa uvodjenjem konkurencije i formiranjem cena električne energije na ekonomski održivom nivou definitivno je preduslov za energetsku tranziciju”, rekao je Rajaković.
Istakao je da je “jasno da su energetska politika i energetska raskršća decenijama jedno od ključnih pitanja savremene civilizacije”.
Kompleksnost izazova sa kojima se energetika danas suočava je, kako je rekao, takva da zahteva još promišljeniji timski rad i regionalnu povezanost, jer je manevarski prostor za optimalna rešenja ograničen pre svega klimatskim promenama, ali i raspoloživim prirodnim resursima, ekonomskim ograničenjima i dostupnim tehnologijama”.
“Pronalaženje optimalnih rešenja u multidisciplinarnom energetskom sektoru u tranzicionim okolnostima definitivno je vrlo složen i širok problem i u 21. veku razvoj svake zemlje zavisiće od njene sposobnosti da se prilagodi novim trendovima, neizvesnostima promena i izazovima koje one donose”, rekao je Rajaković.
Dodao je da je odgovor medjunarodne zajednice na klimatske promene usvajanje Agende UN 2030 (2015. godine) sa ciljevima održivog razvoja.
Smernice za energetski razvoj, kako je rekao, trebalo bi da se zasnivaju na politikama održivog razvoja, uzimajući u obzir sigurnost snabdevanja, konkurentnost cena, dostupnost energije i održivost u pogledu klimatskih promena i u pogledu zaštite životne sredine, uz efikasno korišćenje resursa i čistu energiju.
Ciljanim povećanjem efikasnosti sektora i upotrebom obnovljivih izvora energije može se, procena je Rajakovića, postići istovremeno da je energetika motor stabilnosti i održivog ekonomskog razvoja uz ispunjavanje obaveza preuzetih prema energetskim politikama EU.
Sekundarni efekti, prema njegovim rečima, dovešće do povećanja održivog zapošljavanja, smanjenja javnog duga i povećanja konkurentnosti sektora, pa bi energetsku tranziciju trebalo posmatrati kao razvojnu priliku.
Rajaković je rekao da koncept održivog energetskog razvoja može značajno uticati na razvoj srpske privrede i privreda u regionu jer je energetski sektor veoma moćan i jedan od retkih koji još ima snage da pokrene intenzivan ekonomski oporavak, a istovremeno je povezan sa pratećim industrijama.
“Proces dekarbonizacije energetike, koji u Evropi treba da bude završen do 2050. godine, trebalo bi hitno planirati i sistematski započeti njegovu primenu u narednih nekoliko godina i u Srbiji i u regionu”, rekao je Rajaković.
Dodao je da su sprovodjenje neophodnih reformi i transformacija energetskog sektora složeni politički, ekonomski, tehnički i socijalni procesi koji zahtevaju postizanje konsenzusa mnogih zainteresovanih strana.
Budući da energetska tranzicija, prema rečima Rajakovića, izaziva negativne socijalne posledice za odredjene društvene grupe, posebno zbog smanjenja proizvodnje i upotrebe uglja, neophodno je planirati i primeniti programe poštene tranzicije, koji uključuju ekonomsko restrukturiranje regiona koji u Srbiji značajno zavise od fosilnih goriva i eksploatacije lignita.
Termin “zeleni rast” ili “zelena ekonomija” često se, kako je rekao, koristi kao sinonim za energetsku tranziciju, a taj proces podrazumeva radikalnu transformaciju energetskog sektora koja se zasniva na dekarbonizaciji i digitalizaciji.
Važno je, kako je rekao, da energetska tranzicija bude fer sa aspekta svih učesnika, što bi se delimično moglo postići decentralizacijom i demokratizacijom sektora i uključivanjem kupaca kao aktivnih učesnika na energetskim tržištima, istovremeno kao proizvodjača i potrošača.
“Za elektroenergetski sektor Srbije, dekarbonizacija znači postepeno napuštanje upotrebe lignita i prelazak na domaće obnovljive izvore, solarnu energiju, energiju vetra i biomase koji će, zajedno sa razvojem hidropotencijala, delimično omogućiti energetsku nezavisnost Srbije”, rekao je Rajaković.
Potrebno je, kako je ocenio, pripremiti sa rokovima precizne planove za zatvaranje svih termoelektrana u narednih nekoliko decenija jer će porezi na emisije ugljen-dioksida (CO2) sigurno učiniti rad tih blokova ekonomski neodrživim, a time istovremeno ublažiti ekološki teret koji donose u Srbiji.
Decentralizacija, prema njegovim rečima, podrazumeva distribuciju proizvodnje u geografskom i lokacijskom smislu, solarne panele na krovovima i male distribuirane solarne elektrane, što će energetskim zadrugama doneti dodatnu demokratizaciju, pa čak i demonopolizaciju sektora proizvodnje električne energije.
“Digitalizacija se u širem smislu odnosi na uvodjenje hardvera i softvera za upravljanje pametnom energetskom infrastrukturom, što podrazumeva primenu tehnologija pametnih mreža. Za Srbiju digitalizacija definitivno otvara i ozbiljne ekonomske šanse, posebno za inovativnu izvoznu ekonomiju”, ocenio je Rajaković.
U Evropskom zelenom dogovoru, usvojenom za gradjane EU (EU Green Deal – EU-GD), Evropska komisija, kako je rekao, ponovo potvrdjuje posvećenost rešavanju globalnih klimatskih i ekoloških izazova, što se smatra glavnim zadatkom ove generacije.
EU-GD je, prema njegovim rečima nova strategija rasta koju EU namerava da transformiše u pravedno i prosperitetno društvo sa modernom, resursno efikasnom i konkurentnom ekonomijom u kojoj neće biti neto emisija gasova staklene bašte 2050. godine i u kojoj ekonomski rast nije povezan sa eksploatacijom resursa.
Rajaković smatra da je stoga pravi trenutak za ubrzavanje procesa energetske tranzicije u Srbiji i zato je važno prepoznati da je to prilika da se bržim prelazom na OIE, digitalizacijom i dekarbonizacijom obezbedi održiviji rast i razvoj.
Povodom 1.000 broja Beta Monitora, specijalizovanog ekonomskog biltena usmerenog na zemlje jugoistočne Evrope, Beta emituje seriju tekstova o energetici besplatno dostupnih na portalu www.beta.rs na srpskom i www.betabriefing.com na engleskom.
