Profesor antropologije sa Oksforda Mark Gudejl izjavio je da će projekat iskopavanja litijuma naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini u Srbiji i da se od Srbije na neki način traži da se žrtvuje za dobrobit Evrope.
Profesor, koji je proveo četiri godine istražujući kako se Bolivija, država sa najvećim rezervama litijuma na svetu, suočava sa pitanjima koja su sada pokrenuta i u Srbiji, izjavio je za potkast Radara da slučaj Jadra čini neobičnim upravo činjenica da je planiran u naseljenoj, poljoprivrednoj oblasti.
“To nije ni nalik rudnicima litijuma u Zapadnoj Australiji, koji i dalje proizvode najveću količinu litijuma na svetu, a koji se nalaze u pustinjskoj oblasti. Poenta je da će to biti veoma jedinstven projekat, sproveden od strane kompanije koja nema rudnik litijuma nigde u svetu. Što znači da je mnogo toga eksperimentalno i postoje mnoga pitanja. Ali ono na koje mislim da već možemo da odgovorimo jeste da li će projekat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini? Mislim da je odgovor: aposlutno da”, rekao je profesor Gudejl.
Kako prenosi N1, Gudejl je zaključio da se na neki način od građana u dolini Jadra, ako ne i cele Srbije, u ovom slučaju traži da se žrtvuju zarad dobrobiti Evrope, a glavno pitanje je da li je ta žrtva uopšte vredna.
Profesor je ispričao da iako Bolivija i dalje nije započela industrijsku proizvodnju litijum karbonata (planiranog finalnog proizvoda Rio Tintovog rudnika), još 2017. godine je osnovala državno litijumsko preduzeće, koje ostvaruje saradnju sa stranim kompanijama.
“To je veoma različit pristup od uobičajenog izdavanja dozvole stranim kompanijama da vrše eksploataciju za određenu naknadu, koje onda iznose profit u inostranstvo. To što sada rade sa litijumom, prethodno su uradili sa prirodnim gasom, kada su 2006. godine nacionalizovali naftnu i gasnu industriju – što je bio prvi potez Eva Moralesa nakon što je izabran za predsednika”, rekao je Gudejl.
Dodao je da je u narednih desetak godina, Bolivija tako zaradila milijarde dolara i uspela je da dobar deo tih prihoda preraspodeli kroz socijalna davanja.
“U Srbiji imate veoma drugačiji slučaj. Najveći deo profita ići će anglo-australijskoj kompaniji Rio Tinto, a ne narodu Srbije”, ukazao je Gudejl i dodao da pošto se sedišta Rio Tinta nalaze u Londonu i Melburnu, to znači da novac neće čak završiti ni u EU.
Smatra da postoje drugačiji ekonomski, kao i geopolitički razlozi zbog kojih je Evropa stala iza projekta, najveći evropski proizvođači automobila su najavili da će se prebaciti na proizvodnju električnih vozila, međutim, trenutno baterije za njih moraju da uvoze, pre svega iz Kine koja dominira tržištem.
Zato, kako konstatuje Gudejl, i EU i evropske kompanije očajnički traže način da proizvode baterije na tlu Evrope.
