Ručna izrada stakla u Srbiji više ne postoji, kaže Predrag Ilić koji se staklarstvom bavi od svoje 17 godine. Njegovo prvo zaposlenje u prokupačkoj fabrici stakla pamti kao da je bilo juče, jer je morao da se dovija kako da od starih majstora “ukrade” zanat. Danas ga u Poljskoj, gde povrmeno radi u fabrici stakla zovu profesorom, jer im je pokazao upotrebu boja.
Predrag Ilić iz Prokuplja kaže da su ga prijatelji jednom pitali da li više voli suprugu, ili staklo i da je tim pitanjem bio zatečen jer podjednako voli oboje.
U staklarstvu je više od četiri decenije, a kod svoje kuće ima zavidnu kolekciju proizvoda od stakla iz različitih epoha i proizvodnih programa Fabrike stakla u Prokuplju koja je u stečaj otišla pre 20 godina. Kako i zašto, do danas mu nije jasno jer su i u to vreme radili kako za domaće, tako i za inostrano tržište.
“Danas u Srbiji ne postoji ni jedna fabrika sa duvanjem stakla”, ističe Ilić.
Kada je ostao bez posla, trbuhom za kruhom krenuo je prvo u Sloveniju, jer je tamo postojala fabrika u kojoj se, osim mašinski, staklo izrađivalo i ručno. Slovenci su kupili i Fabriku stakla u Paraćinu, ali se tamo proizvodnja odvija mašinski.
Danas povremeno radi u Poljskoj u fabrici u kojoj se ceni njegov zanat i kaže da vrlo rado prenosi svoja znanja mlađima jer mu je jasno da je duvača stakla sve manje.
“Kada se radi mašinska proizvodnja, na kalup, svi proizodi su isti. Jedino ručnom izradom nastaju unikati”, objašnjava poslednji duvač stakla.
U svom dvorištu još uvek ima šamotnu peć u kojoj se tope stakleni krš, na temperaturi od 1300 Celzijusovih stepeni, lulu, alate i boje i nekad je upali da uradi neki proizvod za svoju dušu.
Dodaje i da su najbolji staklari na svetu Italijani sa svojim murano staklom, ali da i Kinezi sve više preuzimaju primat. Ono što je zanimljivo je da je primetio da se žene polako uključuju u proizvonju stakla, što ranijih decenija nije bio slučaj.
