Ruj je planina koja pruža neverovatne mogućnosti za planinarenje. Do jedne takve prilike došli smo sasvim slučajno, i u potpunosti je iskoristili.
Pored, po ličnom mišljenju, najlepše staze juga Srbije: selo Rakita – vrh Rakitski kamen (1456 m) – vrh Ruj (1706 m) – selo Vuči del – selo Rakita (biće jednom reči o ovom planinarskom hedonizmu), pronašli smo i izvanrednu stazu od Zvonačke banje do vrha Sip (1236 m).
I to nenadano… Namera nam je bila da nedeljni izlet niških planinara u okolinu Zvonačke banje obuhvati kulturno – istorijski deo i planinarski deo. Poseta jednom od najspektakularnijih krajeva Srbije ne može se zamisliti bez posete manastiru Svete Bogorodice u Sukovu i manatiru Svetog Jovana Bogoslova u Poganovu. Dodatni užitak pružiće i obilazak kanjona Jerme kod Poganova, slikanje orijaških stena i uzane reke, da bi na kraju užitak prerastao u divljenje i strahopoštovanje moćnoj prirodi.
Za planinarski deo prvobitno smo odabrali uspon na Asenovo kale (1033 m), oštru i moćnu stenčugu koja se nadvija nad Zvonačkom banjom. Ali, naši prijatelji iz Babušnice savetovali su nas da obavezno od Asenovog kaleta nastavimo grebenom do bugarske granice u ataru sela Jasenov del sa srpske, odnosno Lomnica sa bugarske strane, sve do vrha Sip (1236 m), i da tih dvadesetak kilometara, sa, ipak, ne prevelikom visinskom razlikom, možemo savladati za dnevnog svetla.
Mora se priznati da za ovaj vrh ranije nismo čuli, iako, a da toga nismo svesni bili, više puta smo kraj njega prolazili tokom brojnih pohoda kroz Trnsko ždrelo i čuvenu „trnsku ekopateku“. Od reke Jerme, nizvodno od Trna, granični greben planine Ruj udaljen je samo kilometar – dva. Čak i bugarski planinari, valjda zbog brojnih poznatijih odredišta u trnskom kraju, odlazak na Sip ne svrstavaju u svoje preporuke svojim prijateljima sa juga Srbije.
Iz, nažalost, zapuštene i runirane Zvonačke banje, krenuli smo ka, od ranijih pohoda, poznatom izvoru lekovite vode „Slonovo dupe“ i drvenom mostiću preko Zvonačke reke, odakle počinje obeležena staza ka Asenovom kaletu. Izvor vode bio je tu, zahvatili smo lekovitu vodu i protljali njome oči, jer, kažu, otklanja probleme sa vidom. No, most je bio na drugoj obali! Odnet vodenom bujicom, nadošlom sa nedavnih topljenjem snega.
Postoji drumski most kilometar uzvodno od tog mesta, ali dvojica entuzijasta iz naše grupe odlučiše da bosonogi uđu u reku, pregaze je i ponovo dovuku most do naše obale. Ubeđivali smo ih da je to Sizifov posao, da su debla suviše teška i za desetoro ljudi, još i natopljena vodom, ali nisu poslušali. I, naravno, sem mokrih nogu i od napora utrnutih ruku, ništa se drugo nije dogodilo, most je ostao čvrsto prikovan za suprotnu obalu Zvonačke reke.
Ostalo je da produžimo do drumskog mosta i makadamskim putem se uputimo ka selu Jasenov del i vrhu Asenovo kale. Staza prilično lagana, ali zato pogled za koji vredi proći kroz mnogo veće napore: Ruj, Rakitski kamen i Crni vrh pod snegom. Vlaška i Greben planina sa stenama koje isijavaju na prolećnom suncu! Tek je završni uspon na Asenovo kale nešto malo tehnički zahtevniji, ali znatno lakši od, na primer, Mosora na Suvoj planini.
Još uvek se vide ostaci utvrđenja bugarskog cara Ivana Asena drugog iz trinaestog veka na vrhu i oko njega. Zanimljivo je da je iste utvrde pojačao despot Stefan Lazarević početkom petnaestog veka. A na jednom nižem vrhu, nepsoredno kraj Asenovog kaleta, postavljen je metalni krst.
Sa Asenovog kaleta prvi put ugledasmo i Sip, naš konačni i zagonetni cilj. Uočili smo da nije izražen vrh i da je obrastao šumom. Procenjeno vreme kretanja bilo je dva sata, a kretali smo se stazom koju je nekada koristila vojna granična patrola. Upravo je izgledalo da od Asenovog kaleta do Sipa postoji povučena prava linija, i staza je tako i išla. Dodatni orijentir bilo je praćenje planine Greben. Naime, granica dve države nalazi prolazi na onom mestu gde Greben prestaje da bude najteža planina za uspon u ovim krajevima i naglo se spušta u blaže obronke kod sela Bankja. Odatle, za snalaženje smo povlačili zamišljenu liniju od tog mesta do šumovitih uzvišenja pred nama. Tako smo i zaključili da istočno uzvišenje jeste vrh Sip i ka njemu smo išli.
Usred guste šume, naišli smo na runiranu zgradu. Bila je to bivša karaula i znak da je vrh Sip veoma blizu. Od karaule do vrha trebalo je preći još stotinak metara, delom po urasloj livadi. Naišli smo na veliki granični kamen. Pravo mesto za odmor, fotografisanje i razgledanje okoline. Uspeli smo da uočimo i planinarski dom hiža Erma kod Trna, gde smo pre dve nedelje bili smešteni i divno dočekani od strane naših domaćina. I, kao što smo i pretpostavili, za dva sata smo izašli od Asenovog kaleta do Sipa. Sasvim dovoljno vremena bilo je za odmor i lagani povratak nazad, bez bojazni od mraka.
U povratku smo uspeli da pronađemo i par prečica ka selu Jasenov del. Dodatna ušteda u vremenu, zbog koje smo imali priliku da ionako bogat plainarski dan obogatimo još jednim atraktivnim sadržajem: obilaskom kanjona Zvonačke reke! Кažu naši domaćini iz Babušnice, da je to najuži kanjon u Srbiji. Pre ulaska u kanjon, prošli smo kroz dva tunela, kojima je do sredine šezdesetih godina prošlog veka saobraćao voz uskog koloseka, od Sukova do rudnika kamenog uglja u Rakiti.
Кanjon je toliko uzan, da se čini da bi malo bolje potkovan alpinista uspeo da ga pređe tako što bi se rukama i nogama oslanjao na stene na njegovim obalama. Malo ispod kanjona je i veliki kameni most, na kome je bila postavljena pruga, a danas je deo pešačke staze u okolini Zvonačke banje.
Po starom, dobrom običaju, kada planinarimo sa prijateljima iz Babušnice, naše druženje završili smo u lokalnoj poslastičari. Vrlo brzo ponovo ćemo izvoditi akcije u ovom kraju, pre svega na Talambasu i Ruju.
