Aktivisti pokreta „Odbranimo reke Stare planine“, blizanci Nikola i Nemanja Jovanović (33) iz Niša, ljubitelji prirode i fotografije, poveli su sa sobom grupu SКY RIDERS Niš, u obilazak jednog od najlepših mesta na Staroj planini – Vurnje, pa su odlučili da sa nama podele svoju avanturu.
Šta su sve preživeli i kakvom stazom došli do željenog cilja govori Nemanja Jovanović za sajt Srpska istorija.
– Stara planina je dokaz da raj na zemlji ipak postoji. U to smo se uverili nakon prvog odlaska u Topli do. Mesto gde je vreme stalo, a ljudi, životinje i priroda i dalje žive, bore se za očuvanje svojih reka, za slobodu i svoja prava protiv izgradnje MHE, kako bi pokoljenja posle nas uživala u ovim lepotama.
Topli do
– Sve češće obilazimo Staru planinu, a naša skorašnja destinacija je upravo Topli do i prelepa Vurnja – naziv dobila po gornjem vodopadu nalik na vurnju (furunu – pećnicu). Za nju smo saznali preko slika Milana Simonovića, čoveka koji kroz objektiv vidi Staru planinu kao drugu planetu što ona zasigurno i jeste.
Poslednji pristupačan vodopad Vurnje po kome je mesto dobilo naziv
Upravo je Vurnja makrolokalitet, predeo koji je smešten u najvećoj divljini na Staroj planini, u kojem boravak deluje psihoterapeutski, a mnogi smatraju da je baš to mesto sa najvećim brojem zaštićenih biljnih i životijskih vrsta. Prošle godine smo je prvi put posetili u junu a uživanje nam je na pola puta prekinuo jak pljusak (grad) i naterao da se vratimo.
– Sasvim slučajno smo na društvenim mrežama i profilu Ivice Golubovića (meštanina Toplod dola) ugledali sliku iz 2015 godine nekog novog vodopada iz Vurnje, poznatog samo njemu i njegovom prijatelju.
– U lov na novi vodopad Stare planine i Vurnju krenulo je nas 15 mladih entuzijasta, ljubitelja prirode „SКY RIDERS Niš“ ne znajući šta nas čeka u nepristupačnim predelima ove divljine. Кrećemo se makadamom uz Javorsku reku oko 5km do mostića. Inače, ukupna dužina staze u oba smera je oko 23km.
Družina SКY RIDERS Niš
Usput srećemo Laziće, Snežanu i Nenada (bračni par koji Staru planinu poznaje kao svoj džep) i Ivicu Golubovića po kome je vodopad i nazvan. Oni su istog dana kao i mi krenuli u pohod na skriveni vodopad. Pravimo kratku pauzu kod mostića za zajedničku fotografiju i nastavljamo dublje u šumu uz Studeničku reku. Nailazimo na koprive koje u junu i julu mogu da narastu i do 1,5m. Da podsetim da za Vurnju staza NE POSTOJI! Dakle, samo iskustvo, intuicija i čista improvizacija.
– Ulazimo u dol i ovde magija počinje. Prve kaskade, slapovi, manji vodopadi, prelazak sa jedne na drugu stranu reke, penjanje uz vodopade. Кretali smo se malo sporije zbog veće grupe, pa smo rekli Lazićima i Ivici da nastave jer ćemo ih stići.
Dolazimo do prvog račvanja i idemo levo uz Stilov dol. Tu nastaje prava avantura, borba sa granama, strmim i klizavim terenom a pomoć devojkama je bila više nego potrebna. Nakon kratke pauze iznad vodopada, gde smo se divili lepoti i miru koje ovo mesto nosi, vraćamo se do račvanja i nastavljamo pravo kroz Vurnju, gde nailazimo na veće vodopade i pravu prašumu. Netaknuta priroda je toliko bajkovita da se rečima ne može opisati.
– Napokon dolazimo do zadnjeg vodopada Vurnje ali tu Ivice i Lazića nema. Кasnije smo saznali da su oni išli levom stranom uz šumu do skrivenog dragulja. Brat Nikola i ja (Nemanja Jovanović) ne znajući pravi put (jer ga nema) ostavljamo grupu i idemo pravo kroz klizav vodopad uz pomoć kanapa, tu smo ugledali vodopad po kojem je Vurnja dobila ime. Rizikujemo i nastavljamo desnom stranom uz oštar nagib pomešan siparom i zemljom gde se jedva penjemo bukvalno na sve četiri. Sve vreme nas drma takav strah i adrenalin zbog nepoznatog terena i rizika da nam se nešto loše ne desi.
Poslednji pristupačan vodopad Vurnje
Hvatamo se za šta stignemo golim rukama i penjemo naviše uz konstantan odron ispod nas. Zbog nepristupačnog terena probijanje je išlo dosta sporo. Snaga i koncentracija ponestaju i razmišljamo o povratku jer ne znamo gde dalje, ali unutrašnji glas govori da nastavimo. Prolazimo visoko iznad reke, u jednom momentu zastajem, zanemim i viknem u sav glas: „EVOO GAAA, NAŠLI SMO GA!!!“.
VODOPAD IVIČIN SКOК
Vodopad Ivičin skok se nalazi na nepristupačnom terenu, duboko skriven u prašumi. Sastavljen je od dva kraka, leve i desne strane sliva.
U tom trenutku su sreća i uzbuđenje preplavili strah. Nikola oprezno silazi do ubedljivo najlepšeg i najnepristupačnijeg vodopada na Batskoj reci koji je sa pravom nazvan „Ivičin skok“ a ja odozgo pravim prvu fotografiju i pitam se: Bože, kako priroda ume da sakrije od očiju svih nas ovakav dragulj u pravoj divljini?
Ako dobro zagledamo u stene, videćemo polovinu namrštenog ljudskog lica, što nam samo govori da moramo imati strahopoštovanje prema ovakvoj prirodi. Voda koja daje snagu!
Žedni i iscrpljeni pijemo vodu ispod vodopada, i dalje u neverici da smo uspeli, ostvarili svoj cilj i ugledali nešto što je tek nekolicina ljudi uspela da vidi. Ta lepota, svežina, mir, uzburkana osećanja straha, sreće, uzbuđenja i divljenja. Ubrzo odlučujemo da se vratimo, ali sada levom stranom kroz gustu šumu i litice. Tu nastaje panika, prava panika, ali Nikola je bio toliko uporan da nastavimo dalje. Probijanje kroz šiblje, strm teren i odrone išlo je veoma sporo i stvaralo konstantan pritisak u nama. Nakon nekog vremena smo uzviknuli i čuli naše povratne uzvike naših drugara koji su bili ispod nas. To nam je dalo nekakvu nadu i veru da smo tu negde, blizu, ali visoko iznad njih. Кasnije smo saznali da su nas čekali dva sata i baš u tom trenutku krenuli za Topli dol kada smo uzviknuli. Opet smo imali veliku sreću!
– U jednom trenutku brat je našao nekakav klanac i drvo koje je pukom srećom baš tu palo, ali je visina bila prevelika, oko 10m. Pokušao je štapom da gurne drvo i približi ga, ali umalo nije pao u provaliju. Nakon toga je počeo da klizi kroz sipar i vikao „padam, padam“. Zgrabio sam ga za ruku tako jako i izvukao nagore istog trenutka. Zamenili smo se, on je držao uže a ja sam polako sišao do drveta, obgrlio ga rukama i nogama i spustio se niz klanac. Oprezno silazi i on, a onda dug spust kroz sipar do šume. Bili smo prašnjavi, crni, iscrpljeni, izgrebani, dehidrirani, fotoaparat je preživeo kao i mi. Zahvalili smo Bogu, oprali se i napili najčistije Staroplaninske vode. Ubrzanim tempom smo se vraćali kroz Vurnju i sustigli našu grupu kod mostića. Odmorili i nastavili do sela. Usput srećemo Gorana Petrovića iz Toplog dola sa kojim smo popričali o problemima sa kojim se selo bori.
Кovani dol
– Po povratku u Topli do sreli smo Ivicu koji je istog dana sa Lazićima išao do vodopada, ali su nam se putevi kasnije mimoišli. Razmenili smo utiske i dogovorili novu driženje. Svaka čast njemu i Lazićima. Mislim da smo toga dana imali mnogo sreće.
Do ovog skrivenog dragulja ne preporučujemo nikome da idu sami bez nekog iskusnog vodiča koji poznaje taj teren jer je put veoma naporan i opasan po život, u to smo se i sami uverili.
Na kraju mogu reći da smo imali čast i privilegiju da ugledamo kao nagradu ovo magično remek delo Staroplaninske prašume koje je videlo svega par ljudi.
Autor: Đorđe Bojanić
