Novinari nisu dužni da otkriju identitet izvora informacija, osim podataka koji se odnose na izvršenje nekog krivičnog dela.
Upravo to je najčešći razlog zbog kog nadležni organi zahtevaju od novinara da otkriju identitet izvora informacije, odnosno uzbunjivača. Tortura kroz koju uzbunjivači prolaze nakon optužbe da su počinili krivično delo dostavljajući informacije novinarima, služi da pokaže građanima kako će proći oni koji se usude da javno ukažu na kršenje zakona od strane „moćnika”. U isto vreme, tabloidi rado i bezbrižno zloupotrebljavaju pravo na anonimnost, što generalno negativno utiče na kredibilitet medija.
Prema Zakonu o zaštiti uzbunjivača, „uzbunjivač” je fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.
Uzbunjivač može da saopšti informaciji poslodavcu, ovlašćenom organu ili da ih otkrije u sredstvima javnog informisanja i njemu je zakonom zagarantovana zaštita, odnosno, lice koje primi informacije od uzbunjivača, dužno je da štiti podatke o njemu.
Ipak, u praksi je teško zaštiti identitet uzbunjivača, jer odmah nakon prijave nepravilnosti, po nepisanom pravilu, „poslodavac” angažuje sve resurse kako bi otkrio njegov/njen identitet, sa ciljem da uzbunjivač trpi posledice zbog otkrivanja informacije. Nakon razotkrivanja identiteta uzbunjivača, protiv njih se pokreću disciplinski postupci, slede otkazi sa posla, ali i krivične prijave.
Veslački savez Srbije, Aleksandar Obradović i Katarina Petrović
Prema pisanju portala Pištaljka, uzbunjivači iz Veslačkog saveza Srbije ukazali su 2020. godine na nezakonitu smenu rukovodstva i nenamensko trošenje sredstava koje je potom usledilo. Umesto da dobiju zaštitu, protiv njih je pokrenut disciplinski postupak, a dvoje uzbunjivača je dobilo otkaze.
Poznat je slučaj Aleksandra Obradovića koji je u septmebu 2019. godine medijima dostavio dokumente koji ukazuju na korupciju u preduzeću Krušik. On je uhapšen zbog iznošenja poslovne tajne u javnost, ali zbog pritiska javnosti pušten je iz pritvora. Međutim, protiv njega se i dalje vodi istraga i suspendovan je sa posla.
Katarina Petrović uhapšena je 3. jula prošle godine zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj time što je iz informacionog sistema MUP-a preuzela policijski izveštaj sa uviđaja saobraćajne nezgode u kojoj je učestvovao bivši direktor Elektromreža Srbije i kum predsednik Srbije Nikola Petrović. Kasnije je optužba promenjena u kršenje Zakona o tajnosti podataka. Katarina Petrović čeka potvrdu oslobađajuće presude, ali protiv nje se još uvek vodi disciplinski postupak i nije vraćena na posao.
Advokat i član Komisije za žalbe Saveta za štampu Rodoljub Šabić kaže za NUNS da se, prema zakonu, status uzbunjivača dobija na sudu i da shodno tome, Aleksandar Obradović i Katarina Petrović nisu uzbunjivači.
“Suštinski, iako im je taj status uskraćen zbog navodnih, mislim nepostojećih, formalnih nedostataka, oni to jesu. Oni su u javnom interesu ukazali na nezakonitosti u svojim sredinama, na kršenja zakona i prikrivanje činjenica u privatnom interesu moćnih pojedinaca ili grupa i to dokumentovali iako su bili svesni da zbog toga mogu biti izloženi i vrlo ozbiljnim neprijatnostima”, objašnjava Šabić.
Kako kaže, institucije su odgovorne zato što oni nemaju status uzbunjivača, jer im nije prioritet da štite javni interes, već političke „elite” i njima bliska lica.
“U skladu sa tim, cilj delovanja je zastrašivanje, i to ne samo konkretno maltretiranih već i svakog kome slično ponašanje padne na pamet. Tome su služili i spektakularno hapšenje Aleksandra Obradovića, svojevremeno podržano odurnom kampanjom funkcionera vlasti i tabloida u kojoj je etiketiran kao strani plaćenik, izdajnik, špijun i munjevito hapšenje, suspendovanje i optuženje Katarine Petrović”, navodi advokat.
On dodaje da su oboje bili maltretirani i suspendovani na poslu, što je vrlo jasna i ozbiljna preteća poruka svakom ko bi došao na ideju da ukaže na kršenje zakona.
“To je ujedno objašnjenje za mali broj uzbunjivača kod nas, kao i za činjenicu da se Srbija jako loše kotira ne evropskim i svetskim listama korupcije i organizovanog kriminala”, navodi Šabić.
Novinari nisu dužni da otkriju izvor infomacija
U Zakonu o javnom informisanju i medijima piše da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način.
Rodobljub Šabić smatra da nadležni računaju na to da novinari ne poznaju svoja prava i insistiraju na otkrivanju izvora kao na navodnoj obavezi „jer je u pitanju krivično delo”.
“Dakle, novinari i urednici nemaju obavezu i pogotovo ne mogu biti krivično gonjeni ukoliko ne žele da otkriju izvor informacija, izuzev ako je reč o najtežim krivičnim delima, minimalno kažnjivim sa pet godina zatvora”, kaže Šabić.
„Ilustracije radi, za krivična dela odavanja službene ili poslovne tajne koja su stvarno ili hipotetički stavljana ne teret Aleksandru Obradoviću i Katarini Petrović zaprećena je znatno manja kazna. Manja minimalna kazna je zaprećena čak i za krivično delo špijunaže koje je u jednoj pravno neodrživoj konstrukciji ministar Vulin pokušao staviti na teret Obradoviću”, dodaje on.
Kodeks, tabloidi i zloupotreba anonimnih izvora
Kodeks novinara Srbije ne preporučuje korišćenje anonimnih izvora, osim ako nema drugog načina da se dođe do informacija od javnog značaja, a novinar je dužan da poštuje zahtev za anonimnošću.
„Kodeks sa pravom ne preporučuje korišćenje anonimnih izvora informacija ali ga, takođe s pravom, ne isključuje. Ako nema drugog načina da se dođe do informacije od posebnog značaja za javnost, izvorima koji daju takvu informaciju, odnosno dokumenta koji je potvrđuju, a radi zaštite svoje privatnosti ili bezbednosti traže anonimnost, ona se sasvim opravdano može omogućiti”, pojašnjava Rodoljub Šabić.
Problem nastaje kada novinari zloupotrebljavaju anonimne izvore, što je česta pojava u tabloidima, naročito kada žele nekog da oklevetaju ili optuže za nelegalne radnje.
„U slučaju da se pokaže da skrivanje izvora služi za pokriće njegovog nepostojanja, kredibilitet novinara/medija biće ozbiljno narušena”, piše u Kodeksu.
Kao član Komisije za žalbe Saveta za štampu Rodoljub Šabić primećuje zlouportebe ovog prava u domaćim medijima.
“Nažalost, naša svakodnevna realnost su, do skora nezamislive zloupotrebe neimenovanih izvora informacija. Zapravo, navodna zaštita anonimnosti izvora je pretvorena u instrument za plasiranje nedovoljno proverenih ili potpuno neproverenih ‘informacija’ raznih mitomana ili skandalmejkera i što je još gore, u mogućnost da sami novinari koji su sramota za profesiju namerno ‘kreiraju’ i plasiraju netačne informacije ili dezinformacije”, navodi advokat.
On dodaje da je takvo ponašanje medija neprihvatljivo bez obzira da li je motivisano samo podizanjem tiraža ili željom da se nekom nanese zlo i šteta.
Osim kredibiliteta medija koji objavljuje netačne informacije, navodno dobijene od anonimnih izvora, narušava se i kredibilitet medija generalno.
„On (kredibilitet medija, prim. aut) je trenutno, moglo bi se reći, bukvalno ‘na dnu’ i sa tim u vezi bi se nešto hitno moralo preduzeti. Ali nažalost, to trenutno nije realno jer su upravo mediji koji najčešće i najgrublje krše standarde profesije instrumenti i miljenici aktuelne vlasti i uživaju njenu podršku, uključujući i slobodan pristup podacima iz baza podataka organa vlasti i bezbednosnih struktura koji se drugim uskraćuju a i izdašnu finansijsku podršku”, zaključuje Rodoljub Šabić.
Izvor: NUNS
Autorka: Ivana Kragulj
