Na današnji dan, 26. februara 1777. godine u Brankovini rođen je srpski vojvoda i diplomata prota Mateja Nenadović, koji je sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turcima i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte ustanika sa stranim državama. Bio je predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta – prve srpske vlade. Njegovi “Memoari”, pored književne vrednosti, predstavljaju dragocen dokument vremena.
Rodio se 26. februara/10. marta 1777. godine u selu Brankovini kod Valjeva, kao sin Alekse Nenadovića, kneza valjevske Tamnave i Posavine i majke Jovane rođ. Đelmašević iz Gvozdenovića. Njegov otac Aleksa je pogubljen 1804. kao žrtva Seče knezova, koja je bila povod za podizanje Prvog srpskog ustanka.
Školovao se u mestu rođenja, kod porodičnog paroha, popa Stanoja, od koga je naučio da čita i piše. Nakon pada Kočine krajine porodica mu je izbegla u Srem, pa je nastavio školovanje u Kupinovu. Crkveno pevanje i bogosloviju učio je u Ašanji. Posle su se vratili u Brankovinu, pa je u šesnaestoj godini postao pop (1793), a brzo posle toga i prota (1795). Kao pop, u Brankovini je uvodio red u crkvene obrede, po ugledu na crkveni život u Sremu.
Učestvovao je u oslobađanju Valjeva i Šapca (1804), Karanovca, Užica i Smedereva (1805) i Beograda. Posebno se istakao u boju na Mišaru (1806), kada je sa svojim odredom napao tursku pozadinu i izazvao među njima veliku pometnju.
Kada je u junu 1807. ranjen Jakov Nenadović, zapovednik zapadne ustaničke vojske, prota ga je zamenjivao na toj dužnosti.
Za vreme ustanka je bio prvi predsednik Upravnog odbora – Praviteljstvujuščeg sovjeta, od 1805, do polovine 1807. Tada je sastavio kazneni zakonik za Srbiju.
Poseban talenat je pokazao u upravnim i diplomatskim poslovima, koje je stekao uz oca. Bio je i jedan od ljudi koji su najmudrije znali da pregovaraju sa Turcima. Sa Petrom Čardaklijom i Jovanom Protićem putovao je 1804. godine u Rusiju da pridobije njihovu vladu za ustanak i traži pomoć. Odatle se vratio početkom 1805. Iz Srema je, uz pomoć svojih tamošnjih poznanika, obezbeđivao oružje i municiju za ustanike. U februaru 1806. godine sa Božom Grujovićem i Milošem Uroševićem boravio je u Beču, da bi izdejstvovali dozvolu za uvoz u Srbiju hrane i oružja, ali nisu imali velikog uspeha. U Bosni je takođe pregovarao o primirju sa tamošnjim Turcima.
Imenovan je 1811. za valjevskog vojvodu i pod svoju upravu dobio 34 sela i dve varošice, Ub i Palež.
Po izbijanju Drugog srpskog ustanka, od 1815, nastojao je da pokaže stranim silama novi pokret, kao delo krajnjeg protesta unesrećenog naroda, a zatim je ponovo prešao u Srbiju da pomogne knezu Milošu, isto kao što je pomagao i Karađorđu.
Pošto se najpre dobro slagao sa knezom, dobijao je mnoge važne i poverljive poslove, a nastavio je da radi i kada njihovi odnosi više nisu bili tako dobri. U oslobođenoj Srbiji bio je obor-knez Valjevske nahije i zasedao je u Narodnoj kancelariji u Beogradu. Ali kako mu sa knezom nije uvek išlo lako, u nekoliko navrata je padao u nemilost, pa je onda opet pozivan.
Sa Tomom Vučićem Perišićem i Avramom Petronijevićem prognan je iz Srbije 1840. Morao je da traži zaštitu u Carigradu, što ga je stavilo u veoma težak položaj. Nezadovoljan i sa neprijatnim iskustvima, zatim se vratio u Srbiju, kao penzioner. Po obaranju dinastije Obrenovića, 1842. ponovo je postao državni savetnik. Knezu Aleksandru je učinio veliku uslugu gušeći sa svojim ljudima Katansku bunu 1844.
Učestvovao je u Majskoj skupštini 1848. godine u Sremskim Karlovcima i kraće vreme bio član vojnog i narodnog odbora. Povukao se 1852. godine, kada je zatražio penziju i otišao u Valjevo. Preminuo je 29. novembra/11. decembra 1854. godine u Valjevu, a svečano je sahranjen u Brankovini, u porodičnoj grobnici. Na grudi mu je položeno Malo jevanđelje, koje je dobio na poklon u Rusiji, na koje su se zakleli članovi prvog srpskog Sovjeta.
