Period preuzimanja vlasništva nad niškim imanjima i zemljištem uveliko je bio ključan za oblikovanje fizionomije grada i njegovo širenje.
Pored toga izmenila je socijalnu i demografsku sliku grada i njegove okoline. Vlasnička struktura nepokretne imovine koja je promenila svog sopstvenika uticala je na formiranje naselja koja poznajemo i danas.
U periodu od oslobođenja od Turaka pa do 1912. godine turska imanja na prostoru Niša i okoline su otkupljivana na razne načine, slobodnom pogodbom vlastitim sredstvimaa, agrarnim zajmom, u naturi i dr. U otkupu velikih imanja prednjačile su uticajne i bogate porodice od kojih je najpoznatija porodica Uzunovića. Između dva svetska rata u međustranačkim i političkim razračunavanjima pojavila se brošura „Nikola Uzunović i njegovo bogatstvo“ u kojoj je zabeleženo:
“ Strah od ulaska naše vojske u Niš zavladala je većim delom turskog stanovništva. Plašili su se svi koji su imali nekekav greh na duši, u prvoj meri moćni age i begovi.Ovakvu psihološku situaciju iskoristili su na vrlo vešt način pored ostalih i braća Uzunovići. Zagarantovali su Turcima, njihovim dotadašnjim gazdama, da im od dolaska srpske vojske dlaka s glave neće faliti…Najstariji brat čuvao je begove i noćivao kod njih.
Druga braća preko noći iscenirali su napad na begovske kuće. To se ponavljalo nekoliko noći. Begovima je dojadilo..reše se da beže u Carigrad. Po dolasku begova u Carigrad u znak zahvalnosti ovlastili su Taska Uzunovića da vodi računa i rasproda njihova imanja. Tasko je na osnovu punomoćja za dukat-dva kupovao ogromne komplekse imanja i begovske kuće po Nišu.“
Pored Uzunovića ističu se i Đulizibarići koji ubrzo postaju velike gazde. Nišlije su kupovali imanja Turaka na Gorici, Viniku, Jagodin mali i blizini varoši. Primera radi Tasa Kocić Antoglija gvožđarski trgovac kupio je čitavih 40 ha. Pored gradskog i prigradskog zemljišta kupovani su i posedi u bližoj ali i daljoj okolini. Arkadije Jovanović je na Malom Jastrepcu kupio ogromne komplekse pod šumom. Nisu samo gradski moćnici i bogataši kupovali turska imanja, za njih su bili naročito zainteresovani i stanovnici Gornjeg Matejevca. I danas se prenose legende o vlasništvu nad zemljom oko Niša i u samom gradu koja je u generacijama vlasnika iz ovog sela.
Gornjomatejevčani su postali vlasnici poseda na Bubnju, Ledenoj steni i atarima mnogih okolnih sela. Pored stanovnika Niša i okoline u kupovini su učestvovali i stanovnici drugih delova Srbije. Nakon oslobođenja 1878 godine i odlaska Turaka može se slobodno reći da je nastala prava jagma za imanjima novooslobođenih krajeva u koje su spadali Niš, Leskovac, Vranje, Prokuplje i drugi gradovi sa ogromnim seoskim područjima. Ovo će uveliko odrediti budućnost vlasničke strukture na jugu Srbije.
Podaci koji se nalaze u ,,Pregledu sopstvenika zemljišta u Nišu iz 1884/1885 godine“ na osnovu visine plaćenog poreza, među sopstvenicima nalazi se njih 309 čije prebivalište nije na teritoriji niške varoške opštine. Prema vrsti zanimanja to su bili činovnici, industrijalci, sveštenici višeg reda iz Beograd. Među kupcima imanja u Nišu bilo je sopstvenika iz Aleksinca, Prokuplja, Leskovca Kragujevca, Velikog Gradišta, Knjaževca, Gornjeg Matejevca , Kruševca, Ćuprije. Najbrojniji među njima bili su iz okolnih sela-Vrežine, Matejevca, Kamenice, Lalinca, Rujnika,Malče, Brenice i dr.
Nova vlasnička struktura postepeno je menjala i demografsku i socijalnu sliku Niša. Niški aga Mustafa Bećir Begović imao je imanje od oko dvadesetak hektara sa vodenicama u ataru sela Gornja Toponica. Među stanovnicima ovog sela i okoline ovaj posed je bio poznat kao ,,Đorinsko,, po čivčijama (zavisni seljaci u Osmanskom carstvu) koji su ga obrađivali. Neposredno pred oslobođenje Niša od Turaka Mustafa Bećir ponudio je familiji Đorinaca da otkupe ovo imanje uputivši im reči:,,Vala je pravo da imanje bude vaše. Obrađivali su ga vaši preci pa evo i vi,,. Starica Milosija Đorinska se obratila agi posle njegovih reči: ,,Ovo imanje si mi ne kupujemo, onoj si je naše,,. Posle nekog vremena aga je opet ponudio seljacima da otkupe imanje ali to nije išlo jer su oni bili čvrsto rešeni da ga preuzmu bez isplate. Aga je napustio Srbiju i naselio u Istanbulu. Desilo se ono čemu se Đorinci nisu nadali. U rano leto 1879. godine aga se vratio i imanje prodao Đoki Rinčiću iz sela Kamenica i braći Petru i Stanku Šećeroviću iz Gornjeg Matejevca.
Postavlja se pitanje kako su Šećerovići i drugi iz atara sela Gornji Matejevac došli do ovolikog kapitala da su mogli da odgovore na cenu imanja?
Konkretno, braća Šećerović i još nekolicina su prisvojili veliku količinu novca koji je bio sakupljan za ustanak 1841. godine. Ustanak je ugušen a novac je bio neiskorišćen. Tako je „Zakon o agrarnim odnošajima“ bio odskočna daska za formiranje velikih zemljišnih poseda čije naskleđe je i dan danas na snazi u Nišu. Ovo nije bio jedini slučaj oko otkupa imanja od Turaka.
Naime, Jedan od turskih vlasnika ponudio je vodenicu sa livadom u Gornjoj Toponici kupcu, izvesnom Marku Stojiljkoviću koji je kao i u prethodnom slučaju radio u njoj godinama. Turski veleposednik je, misleći da čini dobar ustupak ponudio Stojiljkoviću vodenicu na tri godine otplate ali Marko, smatravši da može imanje prisvojiti bez plaćanja odbio aginu ponudu. Turčin je otišao u Niš i prodao skoro 200 hektara livada na potesu pod imenom ,,Jošje,, između Donje Trnave i Draževca Tasku Uzunoviću za sto dukata. Izvesni Šanzi Anuma u isto vreme je prodao ,,Čair,, imanje od 90 hektara takođe jednom od ustanika Nikoli Koletu Rašiću. Kupovina ovolikih zemljišnih poseda od strane bivših ustanika i boraca protiv turske okupacije kod građana Niša izazvala je protest. Oni koji su se nekada borili protiv spahiluka preko noći postaju veleposednici, odnosno ulaze u ulogu srpskih spahija. Nikola Kole Rašić da bi sačuvao svoj ugled među narodom odlučio je da ,,Čair,, proda opštini niškoj. Svejedno, na ovaj način stvoren je embrion koji će izroditi nišku višu klasu.
Mnogim zemljoradnicima koji su se bavili obradom zemlje ovo prelivanje vlasništva nije bilo značajno, oni su i alje nastavili da obrađuju spahijska imanja ne pokazujući mnogo interesovanja ni kada im je zemlja nuđena na prodaju po veoma niskoj ceni. Iako je zemlja bila nuđena po veoma niskoj ceni i siromašnim zemljoradnicima u okolini niša. Kupovinom a nertko i pukim otimanjem već su bili formirani veliki zemljišni potesi.
Pored pomenutih Taska Uzunovića i Nikole Koleta Rašića tu je bio i Jovan Đulizibarić sa oko 80 hektara najbolje zemlje u blizini Gornje Toponice.
Od najranijih vremena biti vlasnik zemlje bilo je uživanje privilegija u društvu. Vlasništvo nad zemljom stvaralo je mogućnost udobnijeg, komfornijeg i privilegovanog života na račun tuđeg rada i muke u prvom redu dobijenog od rada siromašnih nadničara koji su na toj zemlji radili. Nadnica za rad na zemlji bila je do 2 dinara dok je u onim delovima dalje od grada bila svega 1 dinar. Na ovaj način akumulacija kapitala i formiranje nove gradske elite dobila je drugu formu i prešla iz ruke uraka u ruke srpskih veleposednika.
Izrastanje Niša pod Obrenovićima u važan privredni, politički i društveni centar doprinelo je usponu gradskih veleposednika, od spahiluka do veleposedničkih imanja Niš je prešao dug ali ne potuno razvojni put. Ni prolazak kroz razne političke, istorijske i društvene transformacije protokom vremena neće bitno promeniti vlasničku strukturu. Samo će se množiti urbani vlasnički mitovi i priče o tome na čijem je imanju izgrađen Niš. I danas u dvadestprvom veku ostale su opaske, napravio si kuću na Matejevačko ili na Kameničko. Čiji je bio Čair, Kovanluk, Palilula ili ledena stena?
Autor:
Vladan Ž.Stojiljković
