Milivoje Pantić iz Prokuplja ima 68 godina, bez problema može da napravi “lotos”, a jogu praktikuje već četiri decenije, mada te vežbe zove “njegovim srpskim vežbama”. U kući je napravio biblioteku sa više hiljada naslova, a u svojoj 55. godini završio je i Mašinski fakultet. Panta, kako ga Prokupčani od milja zovu, atipičan je srpski penzioner.
U penziju je otišao pre dve godine, nakon što je ceo radni vek bio bibliotekar u Prokuplju. Ljubav prema knjigama negovao je od malena, a ta ljubav danas je dovela da je prostor u kome živi, mali za knjige čiji je ponosni vlasnik.
“Knjige sam počeo da donosim u kuću od 1985. godine. Nisam ih sve pročitao, ali čak i one koje nisam, pozitivno su delovale na mene. Uglavnom sam čitao predgovore i pogovore. Očekujem da mi nebo da dovoljno vremena da bi poneku knjigu mogao, recimo, ponovo da pročitam”, kaže Pantić uz osmeh.
Objašnjava da čuveni filozof Imanuel Kant nije kod svoje kuće imao ni jednu knjigu, a za razliku od njega, Umberto Eko je kupio stan u Milanu i u njemu držao samo knjige. Poziva se i na Borhesove reči da su knjige “paradigma Univerzuma” i “mogućnost sreće”.
Vegetarijanac je nekoliko decenija i dobrog je zdravlja. U tome mu je, ističe, pomogla joga. Vežbe koje svakodnevno radi po dvadsetak minuta pomogle su mu da u 68. godini života može bez problema da dubi na glavi i po 17 minuta i pravi, u jogi popularni položaj “lotos”.
“Joga je bila moj izbor, ili potraga za odgovorima, ali na moj način. Voleo sam da svoju srpsku poetiku i patetiku učvrstim svojim doprinosom. Vežbao sam to što se zove joga, ali ne volim taj naziv. Ja ih zovem srpskim vežbama koje mi služe da učvrstim svoj jači odgovor na našu potrebu da budemo zajedno”, objašnjava Pantić.
Fizičke vežbe zove “srpskim vežbama” i ističe da to nije prava joga, jer se njegovo praktikovanje ne oslanja na istočnjačku religiju, već samo na fizički aspekt.
Po želji oca studirao je mašinstvo u Nišu, kada je imao 23 godine, napustio je fakultet. Sa 55 odlučio je da se vrati i završi studije koje je napustio na 3. godini. I to je sa uspehom uradio.
“To što sam uložio taj napor, nisam hteo da budem pobednik i slavan. Uradio sam to tiho, kao ispunjenje obećanja koje sam sebi dao. Nije mi baš promenilo život, čovek ne sme da ima lažne predstave o sebi. Ni da misli da će okolina o njemu misliti ono što njmu odgovara. Ja sam poštovao šta drugi ljudi misle o sebi, a najviše o meni”, zaključuje Milivoje Pantić.
